ZORAN ĆIRJAKOVIĆ: Fikcije srpskog nacionalizma i njegova jedina politička java

U postpetooktobarskoj Srbiji, van agende vođe skrojenog po merama srpskog kulturnog obrasca, nije moguća nikakva politička sinteza građanskog i nacionalnog – koja se ne bi završila izdajom nacionalnog i njegovim debaklom

Svako doba ima iluzije koje vode u pakao. Na Zapadu, to je danas shvatanje – „diverzitet je bogatstvo“, (samo)razorna liberalna fantazija da je više (indukovane) kulturalne i „civilizacijske“ različitosti jednako bolje. U okolini Zapada, balkanskoj i bliskoistočnoj, put za pakao je popločan verovanjem koje kaže – „ne može gore“.

Teško je ogoliti to zlo jer se svaka argumentacija da ta iluzija jeste budalasta, verovatno i samoubilačka, sudara sa činjenicom da će priroda alternative onome od čega, navodno, „ne može gore“ ostati hipotetička sve dok se ne pokaže da može samo gore. Nažalost, dokaz da ne samo da može gore već da ništa drugo ne može obesmišljava dokazivanje.

S jedne strane, ne možete poželeti ništa gore vernicima studentističkog kulta od toga da njihovi adolescentski „bogovi“, „mamina sunca“, dođu na vlast, ali, s druge, ne možete Srbiji poželeti ništa gore od njihove pobede.

Razlog zašto ovde može samo gore je jednostavan – ovde ne može bolje od Aleksandra Vučića. To ne govori ništa o tome kako i koliko je dobro, štaviše ne kaže ni da je dobro, već predstavlja odraz stvarnosti koja je armirana 5. oktobra 2000. godine – što je dan kada je Srbija rekla zbogom nečemu što je, bojim se, važnije čak i od našeg sputanog suvereniteta i okrnjenog teritorijalnog integriteta.

Nacionalni „raj“ nam od 5. oktobra više nije dostupan, sve je teže sanjati ga, ali ostaje serija pitanja o onome između „raja“ i „pakla“, sa kojima se ne rvemo samo tokom izbornih kampanja i obojenih revolucija

Srbija je 5. oktobra, posednuta iluzijama, sebi ograničila političke slobode – i to nepovratno. Naravno, ova zlokobna odrednica se odnosi na vremenski horizont. Postoje „jednog dana“ i „dogodine“, i divno je što postoje, ali padaju van vremenskog horizonta. Ruska Specijalna operacija u Ukrajini učinila je da odu još dalje od njega.

OD DVE SRBIJE DO JEDNE POLITIČKE NESLOBODE

Ograničenost naše političke slobode nema iste posledice po dve Srbije – treća je, politički koliko i identitetski, nemoguća. Lažna „druga Srbija“, čiji su gurui zatim poražavajuće uspešno lažirali smisao „prve“, posle 5. oktobra se kristalisala u svojoj esenciji – i dobili smo dominantnu, slučajnu, i, nasuprot nje, pot-činjenu, ponosnu Srbiju.

Komandna uloga slučajnih Srba u političkom životu, i podređena uloga ponosnih Srba, ključne su političke posledice promena 5. oktobra, tačnije činjenice da smo tog dana sami sebi, uz nemalu pomoć Zapada, ograničili političke slobode. Takav odnos građanskog i nacionalnog je ključno obeležje srpske političke stvarnosti. No, unutar njega postoji određen prostor za nacionalno delovanje – ali samo ako smo svesni krovnog ograničenja.

Šta se dobije ako odbijemo da se suočimo s njim, ilustrovali su Milo Lompar, ljutiti reper u godinama opisan kao „frontmena Zagrebačkog sindikata“ i jedan broj njihovih saboraca, „pumposlavaca“. Oni su učinili da „korisni idiot“ postane preblaga reč; deminutiv političke imbecilnosti isprepletene sa narcisoidnošću.

Ako ste pak suočeni sa tim krovnim ograničenjem naše političke slobode dobijate Aleksandra Vučića, i mnoge od nas koji glasamo za njega. Vučić, ili ponosno srpski vođa skrojen po našem kulturnom obrascu koji se ne zove Aleksandar Vučić, mera je mogućih političkih i društvenih dometa srpskog nacionalizma. Svaki srpski nacionalista koji gaji iluzije da može više ili bolje – pre ili kasnije će se suočiti sa činjenicom da može samo gore. Po pravilu pošto je, kao Milo Lompar, doprineo tome da to gore postane izglednije.

U postpetooktobarskoj Srbiji, van agende vođe skrojenog po merama srpskog kulturnog obrasca, nije moguća nikakva politička sinteza građanskog i nacionalnog – koja ne bi završila debaklom i izdajom nacionalnog. U Srbiji je put do ponosno srpskog pakla popločan spojem iluzija o dometima demokratije kakva je ovde moguća posle 5. oktobra i mesijanskih ambicija političkih patuljaka zgađenih realno postojećim Srbima.