Миша Атанасијевић, Илија Милосављевић Коларац, Вук Караџић, Лука Ћеловић, Влајко Каленић. Живели су у различито време, али заједничка им је била жеља да иза себе оставе заоставштину која ће бити на корист свима.
У Светогорској улици налази се заоставштина Јеврема Грујића, а занимљиво је да је ово прва кућа у Београду која је проглашена за споменик културе. Саграђена је у 19. веку.
Годинама уназад у овој кући одржаване су представе, изложбе, а 1967. овде је отворена прва дискотека у Београду.
Бранка Цонић из Дома Јеврема Грујића каже да је фасадну декорацију на овој кући урадио један од највећих мајстора италијанског сликарства Доменико Дандреа.
“Замислите када бисмо данас, а доћи ће време и за то, морали да нађемо некога ко је на том нивоу да може то да уради. Поред бриге о кући, чувамо и неке од најзначајнијих слика Паје Јовановића и Уроша Предића”, истиче Цонићева.
У овом делу града има неколико здања старих цео век. Задужбина Иве Андрића у Улици Милутина Бојића је очувана.
Објекат у Хиландарској, у којем је сада Трговачка школа, некада је припадао имућној породици Наумовић, све док није постао задужбина. Ту је и скела и грађевинску ограду, јер је у току реконструкција.
Неке чекају обнову, а неке судско решење
У Београду има више од 20 задужбина и на десетине историјских кућа.
После Другог светског рата многе од њих су национализоване, па и данас трају судски спорови о власништву.
Задужбина Николе Спасића је у срцу Кнез Михаилове улице, али згради недостају орнаменти и део фасаде, а Спасићев пролаз је већ неколико пута био затваран из безбедносних разлога.
Према речима оних који се брину о задужбини Николе Спасића, два пута је надзиђиван овај објекат, што је уочљиво на здању, а за 70 година постојања никада није реконструисан. Тако тврде они који управљају овим здањем.
Раније су из Градског и Републичког завода за заштиту споменика културе, за Београдску хронику рекли да нису надлежни, а сами станари немају новца за санацију.
Многи задужбинари су своју имовину остављали Универзитету, Матици српској и другим организацијама од угледа, а њихово одржавање је скупо, па је помоћ локалних самоуправа неопходна.
Обнова тежак и скуп посао за власнике
“Просто власници кућа нису у могућности да самостално изврше једну обимну, не чак ни реновацију, него рестаурацију”, истиче Бранка Цонић.
На Студентском тргу су две значајне задужбине: Мише Атанасијевића и Илије Коларца. Недалеко је и задужбина Вука Караџића.
На Теразијама је заоставштина Симе Андрејевића Игуманова. Ђока Влајковић оставио је зграду код Народне скупштине.
У коју год улицу да закорачите у центру града, приметићете здања која чувају историју Београда.
Од Немањића до 21. века
Вукан Марковић, сарадник Института за филозофију и друштвену теорију, каже за РТС да је задужбинарством у средњем веку и код Немањића настала најбитнија и најзначајнија српска средњовековна баштина.
“Све што је мање-више на Унеску (листи баштине), што су Срби подигли су задужбине српских владара из средњег века и оне су значајне не само као легат тих владара свом народу, него су и архитектонска ремек-дела, уметничка ремек-дела – Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка, Сопоћани и остали значајни манастири”, указује Марковић.
Међутим, каже да је у седмом веку задужбинарство имало и своју политичку димензију. Однос владара и цркве био битно другачији него данас и задужбине средњовековних краљева имају за циљ да у суштини пласирају неку врсту идеологије.
Законско регулисање задужбина
Марковић истиче да би данас постојао начин да се законски регулишу задужбине.
“То се, на пример, у Британији зову трустови, дакле да идеју имовине ставите у тај тзв. труст. Ви одржавате неку врсту контроле према њему, али и не можете да наследите, односно не можете да располажете на исти начин”, наводи историчар.
Истиче и да би могле да се уведу пореске олакшице како би се задужбинарство потицало, а тако би и изразито богати људи враћали свом друштву део новца који су зарадили.
