Za 25 godina mnogo dece se rodilo, ali i odraslo, pa se sad i njihova deca hrane u narodnoj kuhinji! Kurir darivao 10 paleta namirnica selu Prekovce

Kurir je u novoj humanitarnoj misiji – donirali smo hranu narodnim kuhinjama na Kosovu i Metohiji. U selo Prekovce stiglo je 10 paleta namirnica neophodnih da bi hiljade Srba svakodnevno dobile hleba i s hlebom.

Prekovce. Poznato mesto. Prošlog proleća bili smo ovde, kad smo doneli paketiće i radost za mališane iz Šilova. I sad nas dočekuje Svetlana Stević.

– Prvenstveno hvala vama i Kuriru što nas pratite i što ste redovno kod nas, faktički uključeni u rad narodnih kuhinja. Zahvaljujući dobrim ljudima, među kojima je i Kurir, uspevamo da preguramo sve ovo vreme. Dajete nam ulje, brašno, začine, so, konzerve graška, boranije, makarone i mnogo drugih namirnica koje ovde ne možemo da proizvodimo, pored dosta mesa, mleka i poljoprivrednih proizvoda, koje proizvodimo. Tako obezbeđujete da gladni na Kosovu i Metohiji imaju obroke – širi ruke dobrodošlice Svetlana Stević, predsednica humanitarne organizacije Eparhije raško-prizrenske “Majka devet Jugovića”, pa ističe:

– I nije samo pitanje da li će neko donirati hranu, već nam znači i da tamo, u belom svetu, neko zna da postojimo, da ima Srba na prostorima Kosova i Metohije. Hvala vam na tome.

Deset paleta namirnica koje su krenule iz Kurira, iz Beograda, istovareno je u magacin u Prekovcu. Kurir i ljudi dobre volje kupili su za naše sunarodnike.

– Ponovo smo u Prekovcu, nova pomoć narodnoj kuhinji. Ovo je treći put za skoro osam meseci da je Kurir s donacijama na Kosovu i Metohiji. Ovog puta smo donirali kuhinji najpotrebnije, deset paleta raznih namirnica. Zahvaljujem svima koji su s nama učestvovali u ovoj donaciji, a naročito kompaniji “Beokolp”, koja nas uvek prati u ovim akcijama – kazao je Dragan Milić, direktor Kurira, i naglasio:

– Kraj ove akcije već je početak sledeće i nove donacije koju planiramo da isporučimo do kraja leta. Pozivam sve dobre ljude i sve kompanije da nam se priključe i da zajedno doniramo za Srbe na Kosovu i Metohiji.

Magacin – poluprazan. Da nije Kurirovih paleta, tek bi bi prazan. Ne zalaze ovde, očigledno, silni koji se busaju u Kosovo. Jakih reči, parola, tetovaža napretek. I ništa više. A gladnih usta sve više i više.

– Upravo ovde, u selu Prekovce, još 2001. otvorili smo prvu narodnu kuhinju. Od tadašnjih 86 korisnika došli smo do više od 830 samo ovde. Pečemo hleb, spremamo obroke, vozimo za opštine Gnjilane i Novo Brdo. Imamo više od 2.500 korisnika u svih šest narodnih kuhinja na Kosovu i Metohiji. I prestali smo i da ih brojimo – kazuje Stevićeva pa nastavlja:

– Vidite i sami da je magacin poluprazan. Nedostaje nam mnogo namirnica. Nadamo se da će se poboljšati i da naši korisnici neće imati razloga da brinu. Osim hrane, pomažemo i školskim priborom, pokućstvom… Trudimo se da pomognemo i obdaništima, školskim kuhinjama…

Za njima je punih 25 godina.

– Kad smo počinjali, nadali smo se da će to biti vrlo kratko. Međutim, godine prolaze, sve veći broj ljudi traži pomoć, u hrani ili nečemu drugom. To nas zabrinjava, jer pokazuje u kakvim uslovima živi srpski narod. Ali nas i ispunjava s hrišćanske strane, jer smo tu da našoj braći pružimo pomoć da bi mogli da ostanu na ovim prostorima. U narodnim kuhinjama se hrane i Romi i Albanci. Crkva nikada ne postavlja pitanje nacionalnosti. Za ovih 25 godina mnogo dece se rodilo, mnogo ih je i odraslo, osnovalo svoje porodice, ali i dalje su korisnici narodnih kuhinja. Njihova deca se sada ovde hrane. Posle 25 godina sa sigurnošću mogu reći da je zahvaljujući narodnim kuhinjama veliki broj Srba ostao na ovim prostorima – govori Stevićeva.

Ali tek su teška vremena pred Srbima na Kosovu i Metohiji.

– Trudim se da i ne razmišljam da će uskoro kosovski zakon o strancima početi da se primenjuje. Veliki je strah kad samo pomislimo koliko ljudi bi zbog tog zakona moglo da napusti ovaj prostor. Pominju se razni brojevi, pa čak idu i do 40.000 ljudi. A opet, nadam se da će se naći neko rešenje – kazuje Stevićeva.

I to nije jedino što ih plaši.

– Na samu pomisao da bi Albanci mogli da pokrenu pitanje zdravstva i prosvete, veliki broj ljudi razmišlja da li bi dozvolili da njihova deca pohađaju školu po albanskom programu ili bi pre otišli. Ali to bi bio i kukavičluk sa naše strane. Koliko smo spremni da se žrtvujemo za naše Kosovo?! Albanci su se žrtvovali na više načina od osamdesetih godina. Ko je ovde živeo, zna da su napuštali i policiju i prosvetu i zdravstvo, pa išli da rade i na poljoprivredi i u neke mini-fabrike. Svačim su se bavili, ali nisu hteli da odu s Kosova – kaže Stevićeva i dodaje:

– Ako moramo nešto da damo da bismo ostali na ovim prostorima, onda bi trebalo da razmislimo da li je dobar potez da svoju decu ispišemo iz škola i napustimo Kosovo i Metohiju. To jeste mač sa dve oštrice. Ali ako hoćemo da sačuvamo Kosovo, moramo da damo i žrtvu. I sada će neko reći da mi je lako da pričam jer nemam decu koja idu u školu. Ali imam troje unučadi koji pohađaju školu u Kosovskoj Mitrovici.

Kaže i da shvata kolika bi to bila žrtva.

– Ali ipak smatram da će mnogi razmišljati kao i ja i reći: “Ipak neću ići s prostora Kosova, daću tu žrtvu da moja deca ostanu ovde.”Ali i da ćemo imati punu podršku države Srbije, koja će reći: “Dobro, ostali ste tu, radite po sistemu Kosova, jer ste trenutno na Kosovu manjina, ali ćemo osmisliti da ne budete s diplomom države Kosovo, nego da se paralelno nešto odradi u sistemu naše prosvete u Srbiji.” Razne su misli, čovek se boji, ima strašan pritisak. Ali tu su i ljubav i želja da se ostane na Kosovu i Metohiji. To je ta unutrašnja borba. Kada pomisliš samo na manastire, crkve, svu ovu lepotu. Ne smemo da izdamo naše Kosovo – naglašava Stevićeva dok kuvar u kazane stavlja kupus sa svim mesom, za sutrašnji obrok Srbima…