Srpkinja otišla da radi na rečni kruzer pa ostala šokirana: “Znate šta sam videla u kabinama, nerealno je šta ljudi rade za 5 evra”

Snežana Oreb iz Novog Sada ceo život je posvetila radu i porodici, ali u 52. godini suočila se sa brutalnom stvarnošću – izgubila je posao, suočena sa nebrojenim poniženjima zbog godina i “pogrešnog” izgleda. Umesto mirnog perioda posle dugogodišnjeg angažmana, pred njom se otvorila borba da pronađe svoj put i zadrži dostojanstvo.

I u tome nije posustala. Njena odlučnost i optimizam odveli su je na neočekivano mesto – rečni kruzer, gde je u svojoj 59. godini počela novu avanturu kao sobarica, suočena sa surovim pravilima, rigoroznim radnim vremenom i međunarodnom posadom.

Njena priča nije samo o preživljavanju, već i o veri u sebe i o tome da nikada nije kasno da se preokrene životni tok. Upravo ovo iskustvo opisala je u svojoj knjizi jer je želela kako je rekla da napiše “podsticajni testament drugima ženama koje su prošle kroz sličnu situaciju”.

“Htela sam da napišem podsticajni testament drugim ženama koje su prošle slične priče, ili koje će ih nažalost tek proći, da znaju da one ni za jednog nadređenog nisu stara žena, baba, debela žena, krakata žena, žena ovakvog ili onakvog izgleda… Sve te reči ubijaju čoveka. Marginalizuju ga, diskriminišu. To se zove mobing“.

Nju, međutim, ta iskustva nisu obeshrabrila. Naprotiv, probudila su u njoj optimistički inat koji ju je dalje vodio da pomera granice mogućnosti za druge izbore:

“To me prošle godine odvelo na rečni kruzer, na kojem sam radila kao sobarica i doživela liberalni kapitalizam u njegovom neshvatljivo surovom obliku. Ovde kod nas život je zaista surov, ali sve ono što mislimo i maštamo o radu na zapadu često nije ništa manje surovo i strašno, ili bar nije ni blizu istine”, kaže Oreb za 021.rs.

Bila je najstarija među 40 članova posade

Nakon poslatog CV-a, razgovora i provere engleskog putem skajpa, Snežana Oreb dobila je posao sobarice na kruzeru koji je uključivao dvonedeljne ture Budimpešta – Amsterdam. Bila je najstarija među 40 članova posade.

Kada su joj javili da je prošla testiranje, dobila je kartu i otputovala u Beč, gde su je čekali šofer i kola koji su je odvezli u Linc, odakle je brod krenuo. Sve je vrlo profi, vrlo prijatan doček radnika. Ukrcali su se par dana pre turista, da bi očistili brod i pripremili ga za “kruz”. Tako su, naime, interno zvali svaku dvonedeljnu turu.

Posao koji je radila sama nekada su radile tri žene

Na brodu, dugom 135 metara bilo je 200 turista, mahom starijih od 70 godina. Posadu su činili ljudi sa svih strana sveta, najviše sa Filipina i iz Rumunije, a Oreb je bila jedina iz Srbije.

Kako je Snežana rekla, spavala je u kabini 3×3 metra i imala cimerku iz Rumunije. Klaustofobičan prostor nije joj bio najomiljeniji.

“Teško može da se spava, čak i kad si preumoran. Putuje se noću, brodovi neprekidno trube, zvuk sirene skoro da ne prestaje. Neverovatno je koliko je gust saobraćaj na reci, ponekad bih mislila da putujemo nekim auto putem, a ne rekom”, rekla je ona pa dodala:

“Imaš radno vreme: smene su od 6 do 14 sati i od 18 do 22, ali ako te pozovu i mimo tog vremena, moraš da se odazoveš. Za sve što radiš postoji minutaža koju moraš da poštuješ. Za 8 minuta moraš da spremiš sobu, za pola sata moraš da opeglaš (na mašini) 200 stolnjaka. Posao koji sam ja radila sama nekada su radile tri žene, ali je vlasnik kompanije odlučio da prištedi. Takođe, svi nadređeni stalno, ali neprekidno, kad god te sretnu viču: Go, go!, Fast, fast!, Faster! Stalno si u strahu da nisi dovoljno brz i dobar”.

Minutaža za platu i goli život

Kako dalje otkriva, cela posada mora da poštuje strogo utvrđena pravila.

“Jedno od njih je da se sa gostima ne sme razgovarati, niti imati bilo kakav kontakt. Nekada su gosti radoznali, pa se raspituju o vama, ali ništa im ne smete otkrivati o sebi ili brodu, jer ako to šefica sazna – ne bude baš prijatno”, kaže.

Takođe, između posade – glas ne sme da se povisi.

“Zidovi su tanki, moramo da šapućemo da nekog ne probudimo. Staf je surov međusobno, cinkarenja je dosta, nema solidarnosti. Ima tu raznih priča, ljubavnih, sklapanja i ‘rasklapanja’ brakova, raznog mobinga i uznemiravanja… Mnogo se pije kada se ne radi, zato se dešavaju i padovi sa broda”, govori.

Na brodu je bezbednost stalna briga, ali opasnosti su svakodnevne – požari, klizavi hodnici, uske stepenice i stalno ljuljanje reke čine kretanje rizičnim. Lekara nema, svako nosi svoju apoteku, a dežurstva noću zahtevaju maksimalnu pažnju, jer i najmanja nepažnja može dovesti do povrede. Sve to pokazuje koliko je život na kruzeru fizički zahtevan i nepredvidiv.

Monkey night

“Kakvi su gosti, pitate? Meni je bilo šokantno koliko ljudi ne vode računa o higijeni. To što sam viđala u sobama ne može se prepričati rečima. Neverovatno je gde smo mi kao civilizovana bića stigli”, kaže ona.

Posebno neprijatni su tzv. “Monkey night”, kada članovi posade maskirani sede u krugu koji prave gosti, zabavljajući ih na način koji deluje ponižavajuće. Snežana je, zbog svojih godina, bila pošteđena, ipak i samo sedenje u tom krugu bilo je neugodno.

“Neverovatno je koliko je daleko čovek spreman da ide u ponižavanju, šta je sve u stanju da uradi za pet evra”, dodaje.

Higijena i hrana na visokom nivou

Na brodu ima i dosta pozitivnih stvari.

“Recimo, čistoća je na neverovatno visokom nivou. Jako se vodi računa da prašine nigde ne bude, kako u gostinskim tako i u našim sobama. Nadrljaš ako glavna hauskiperka pređe prstom negde i naiđe na prašinu. Menadžerka npr. u bilo koje doba dana ili noći ima pravo da uđe u tvoju sobu i proveri čistoću. Peškiri se menjaju četiri puta dnevno – pa i više ako treba a posteljina – nekad i svakog dana. I članovi posade mogu da koriste vešeraj kad god i koliko god hoće”

Brinuli su takođe da im i ishrana bude odlična.

“O tome se baš vodilo računa. Neobični su samo bili termini obroka, a sve zato da se ne bi remetila satnica obroka gostiju”

“Plata je bila odlična, ali…”

Što se plate tiče, poslodavac je kaže izuzetno fer.

“Ona je, po ugovoru, fiksna i iznosi 1.500 evra, a po ‘kruzu’ dobijaš još 700-800 evra. Izgleda mnogo, ali kad te ubace u mašinu da svakome neprekidno moraš da govoriš da je sve ‘dobro’, sav novac je besmislen. Čak i ako prekineš ugovor pre datuma do kog si potpisao da radiš, uredno te, bez zatezanja i ikakvih penala, isplate do poslednjeg centa”, otkriva.

Moj prozor u vrtlogu reke

Na propitivanje, kako izgleda život na brodu van radnog vremena, i kada izađe sa broda, Oreb kaže:

“Kad shvatiš da se pod tobom sve ljulja, bukvalno i metaforički, onda – ili odmah odeš, a mnogo ljudi brzo odustane, ili odlučiš da ćeš pobediti i tu prepreku. Ja sam birala ovo drugo i izdržala sam dva meseca, iako sam potpisala ugovor na šest meseci.. Kada sam imala pauze na brodu, zvala sam svoje, ti razgovori su me spasavali”.

Vera u sebe i solidarnost

Kako kaže, nakon svega, i otkaza i novog posla nema gorčinu zbog svega.

“Nekad ranije, nekad kasnije shvatiš da sreća nije negde drugde.. Da je zapravo u tebi. I sada radim posao koji je ispod mog znanja i mogućnosti, ali radim i to u društvu koje ne prihvata određene godine jedne žene. Nije me sramota zbog toga, već sam srećna što mogu da radim i privređujem, jer verujem da nismo rođeni u fotelji i da je svako iskustvo razred više u školi života”.

Snežana svoju priču deli kao upozorenje, ali i kao način da sačuva lepa sećanja – na gradove koje je obišla, cimerku i šeficu koja joj je na rastanku savetovala da se čuva. Cilj joj je da mlade žene koje odlaze u nepoznato, u potrazi za poslom, znaju s čim se mogu susresti i kako da reaguju, ne dopuštajući da ih ponižavaju. Za početak treba povući granicu preko koje se ne sme. I uvek mora da postoji drugi rečnik komunikacije. Uvrede nisu njen jezik.

“Da bi to sve mogao – moraš da veruješ u sebe, da se podigneš i kad te gurnu i padneš a svoju decu sam učila i da uvek budu i solidarna. Ja, nažalost, solidarnost nisam doživela, ali sam bila solidarna, i u tome je moja sreća”, zaključila je Snežana.

(021)