EVROPA MASOVO KUPUJE ORUŽJE OD AMERIKE Stručnjaci izneli zabrinjavajuće prognoze: “Ne postoji način da EU bude nezavisna od SAD”

Sjedinjene Američke Države izvoze više oružja nego bilo koja druga zemlja na svetu. Podaci pokazuju koji regioni kupuju najviše oružja proizvedenog u SAD, a stručnjaci upozoravaju da je izlazak iz takve zavisnosti dugoročan i složen proces, analizira DW .

Kada se svetski lideri okupe na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2026. godine, transatlantska bezbednost i evropska odbrana biće među glavnim temama. Evropska unija poslednjih godina ulaže sve veće napore da ojača sopstvene odbrambene kapacitete.

Razlozi su brojni, od neizvesne politike američkog predsednika Donalda Trampa prema Rusiji i rata u Ukrajini do tenzija oko Grenlanda. Iako se to retko eksplicitno navodi, u praksi veća odbrambena nezavisnost za Evropu znači manju zavisnost od Sjedinjenih Država.

Pet zemalja kontroliše većinu svetskog izvoza oružja

Prema podacima Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira (SIPRI), Sjedinjene Američke Države su već dve decenije ubedljivi lider u izvozu konvencionalnog naoružanja, borbenih aviona, sistema protivvazdušne odbrane, oklopnih vozila, artiljerije, ratnih brodova, satelita i senzora.

Udeo u globalnoj prodaji:

• SAD – 36 procenata
• Rusija – 21 odsto
• Francuska – 8 odsto
• Nemačka 7 odsto
• Kina 5 odsto

Ovih pet zemalja zajedno su isporučile čak 74 odsto celokupnog oružja kojim se trgovalo u svetu od 2000. do 2024. godine.

Podaci o uvozu pokazuju koliko ovi dobavljači dominiraju određenim regionima. Međutim, ne postoje pouzdani podaci o tome koliki deo ukupnih odbrambenih budžeta pojedinačnih zemalja čini uvoz oružja iz određene zemlje.

Analitičari iz briselskog Instituta Brojgel i američkog Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS) upozoravaju da je slika dodatno zamagljena za sisteme razvijene u saradnji između evropskih zemalja i SAD. Odbrambena industrija, zapravo, ne uključuje samo fizičko oružje, već i obaveštajnu saradnju, sisteme za nadzor, softver i dugoročna unapređenja, što godinama vezuje kupce za proizvođača.

Dugoročna zavisnost kroz nabavku

Iako zemlje Okeanije uvoze najveći procenat oružja iz Sjedinjenih Država, to su relativno male količine. U Evropi i Aziji, obim je znatno veći. U periodu od 2000. do 2024. godine, čak 46 procenata oružja koje je stizalo u Evropu dolazilo je iz Sjedinjenih Država, dok je u Aziji taj udeo bio 35 procenata. Nakon ruske invazije na Ukrajinu i jačanja kineskih vojnih ambicija, uvoz američkog oružja se dodatno povećao.

– Ne postoji način da se ova zavisnost od SAD promeni u kratkom roku – kaže Ajlin Matle iz Centra za bezbednost i odbranu pri Nemačkom savetu za spoljne odnose. Ona kao primer navodi odluku brojnih evropskih zemalja da kupe američke borbene avione F-35.

– To znači da su vezani za sistem najmanje deceniju i zavisni od snabdevanja rezervnim delovima – ističe Matle.

Svaki sat leta modernog borbenog aviona obično zahteva najmanje 15 sati održavanja.

Međutim, zavisnost nije ista u svim evropskim zemljama. Holandija čak 96 odsto uvezenog oružja kupuje iz Sjedinjenih Država, dok Mađarska uvozi oko 17 odsto iz SAD. Razlog je, između ostalog, cena. Ukupno je samo devetnaest zemalja kupilo više od polovine oružja koje Sjedinjene Države izvoze.

U Aziji, prema Matleu, posebno su zavisni Japan, Južna Koreja i Filipini. Ove zemlje pažljivo prate američki stav prema Evropi i zahteve za većim izdvajanjima za odbranu. I administracija Donalda Trampa i administracija Džo Bajdena pozvale su zemlje Indo-Pacifika da povećaju svoje budžete za odbranu.

Novi savezi i “logističke noćne more”

Nakon Trampovog povratka u Belu kuću, neke azijske zemlje su intenzivirale saradnju sa evropskim partnerima, nastojeći da diverzifikuju bezbednosne veze.

Neke zemlje pokušavaju da smanje svoju zavisnost nabavkom oružja iz više izvora. Grčka, Katar i Indija kupuju iste tipove sistema od različitih dobavljača, ali Piter Vezeman iz SIPRI-ja ovu praksu naziva „logističkom noćnom morom“.

– To je politički motivisana diverzifikacija koja pokreće ozbiljna pitanja logističke efikasnosti – upozorava Vezeman.

Brazil ima drugačiji pristup: nabavlja sisteme iz više zemalja, ali kupuje svaku vrstu opreme samo od jednog dobavljača. Na primer, odlučio se za francuske podmornice bez paralelne kupovine nemačkih.

Svako će prvo sebi obezbediti život

Stručnjaci se slažu da je veća samostalnost ključ dugoročne otpornosti. U slučaju sukoba u Indo-Pacifiku, logično je očekivati da bi američka odbrambena industrija prvo snabdevala sopstvenu vojsku, a tek onda strane partnere. Evropski proizvođači bi učinili isto u slučaju sukoba na istočnom krilu NATO-a.

Evropska unija sumira svoju strategiju u planu „Spremnost 2030“, koji predviđa podršku domaćoj vojnoj industriji. Prema Vezemanu, Evropa ima značajne proizvodne kapacitete koji bi, uz političku volju, mogli biti usmereni na potrebe evropskih oružanih snaga umesto na izvoz.

Ali izazovi se tu ne zaustavljaju. Proizvodnja modernih sistema naoružanja zavisi od retkih zemnih metala, a Kina je trenutno njihov glavni dobavljač.

– Nema pravih alternativa u kratkom roku – upozorava Matle.

To znači da bi u nastojanju da smanji zavisnost od američke vojne industrije, Evropa mogla postati još zavisnija od Kine, zemlje koja je već pokazala spremnost da koristi ekonomsku moć kao politički instrument pritiska.

(DW)