Retko se rezultat neke utakmicu meri njenim početkom, već onim šta je bilo na kraju. To bi trebalo da zna i Aleksandar Vučić, tim pre, što se javno hvalisao kako su mu jedan od “univerziteta” bile i tribine stadiona, ali, izgleda, da ni na njima nije bog zna šta naučio pa se sada, u zaustavnom vremenu sopstvene vlasti, dok se na semaforu u međunarodnoj utakmici ispisuju golovi u njegovoj (našoj) mreži, iščuđava šta to bi i žali se na nepravedne sudije, klizav teren, prepumpanu loptu, gostujuće navijače…
Samo ne želi da prizna da je on negde pogrešio i sa taktikom i sa strategijom i sa prioritetima, odabirom ključnih igrača, da je lutao od Istoka do Zapada i obrnuto, spoljnu politiku formulisao i vodio, čas sa nerealne i neutemeljene pozicije bitnog faktora, čas kroz doskočice tipa „cilj mi je da Srbiju provučem kroz iglene uši da nema posledice“ i „najbolje da se sakrijemo pod kamen i pravimo mrtvi“.
Ono što su neki znali da nazovu i pametnim balansiranjem ispostavilo se kao najobičnije šibicarenje, ono što su on i njegova propaganda predstavljali kao velike uspehe bio je samo marketing i (samo)opsena, ono što je markirano kao jasan pravac bilo je, zapravo, najobičnije lutanje u magli.
Usput smo svedočili infantilnoj fascinaciji balkanskog liderčića susretima sa belosvetskim moćnicima koje je posle prvog rukovanja nazivao „prijateljima“ i „braćom“, ne razumevajući ili ne želeći da shvati kako u međunarodnoj areni ima vrlo malo prijateljstva a još manje bratstva, da je tu sve podređeno golim interesima i da tu niko neće uraditi ništa na svoju štetu, osim ako na to nije primoran.
Dakle, račun za poražavajući učinak tog tumaranja ( žali bože kerozina, skupo plaćenih hotela i dnevnica) stiže nam iz dana u dan a trenutna pozicija naše zemlje sve više liči na ostvarenje onog „proročanstva“ Tomislava Nikolića iz 2007. godine u kojem je predvideo da će Srbija biti rupa na skupocenom persijskom tepihu Evropske unije.
Nikolićeva metafora nije bila opomena i upozorenje nama samima (kamo sreće da jeste), već nasuprot: bila je to verbalizacija uobičajenog radikalskog inadžijskog folklora i autodestrukcije koji podrazumeva mimoilaženje sa svetom i svakom normalnosti, uz omiljeni poklik „ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“.
Ispostavilo se, pak, da nam svi mogu sve a da nam je sudbina da sami upadnemu u tu Tominu rupu koja je, prema njegovim vizijama ( i Vučićevim misijama) trebalo da nas simbolički predstavi kao nezavisnu, samodovoljnu i samoodrživu oazu na mapi Evrope, a završili smo kao, znate već šta na cedilu.
Iluzija naše bitnosti za veliki svet se, zapravo, još samo održava na činjenici da opet možemo zakuvati kakvu lokalnu svinjariju – a pitanje je da li smo više i to u stanju – pa nas drže pod prismotrom i udaraju čvrge. Ako nam se, usput, može još ponešto utrapiti ( Francuzi avione i kompozicije za nepostojeći metro) a odavde šta izvući ( Nemci litijum, Kinezi bakar i zlato), eto i neke vajde za nadzornike.
Kada u kratkim crtama, konkretizujemo učinak naše spoljne politike ukazaće nam se poražavajuća slika države bez jasne orjentacije koja je, igrajući igru sedenja na četiri stolice, kasno shvatila, ako je uopšte i shvatila, da nije moguće biti dobar sa svima i ostala bez ijednog uporišta u svetskim centrima moći i kod svih izgubila kredibilitet.
Naša patološka vera u matušku Rusiju polako se razbija u paramparčad nakon krize sa NIS-om gde se potvrdila stara mudrost kako možda mi možemo i biti braća ali nam kese nisu sestre i da je interes preči od bratstva.
Ako je i bilo nekih nada većih od strepnje, njih je pre neki dan razvejao Vladimir Putin u svom godišnjem intervjuu, jasno poručujući: „Imamo međuvladin sporazum sa Srbijom u vezi sa usvajanjem bilo kakvih ograničenja sa ovim komercijalnim entiteom( NIS, prim. a.) I, naravno, pretpostavljamo da će prijateljskorukovodstvo Srbije imati ovo na umu i ispuniti svoje obaveze. U suprotnom, postavlja se pitanje; kako možemo da uložimo novac u ekonomiju zemlje i gde su garancije bezbednosti ako čak i međuvladini sporazumi ne funkcionišu“.
Ako prevedemo Putinovo „ u suprotnom“ to otprilike znači , ne igrajte se sa NIS-om, ostaćete i bez gasa. A bez ruskog gasa, u kontekstu sve zategnutijih odnosa Evrope i Rusije i dogovora u EU potpunom ukidanju uvoza ruskog gasa i nafte do kraja 2027, možemo ostati čak i ako nam ga Rusija pokloni, jer više neće imati kuda da dođe.
Tako smo postali taoci Rusije, bez da to na bilo koji način možemo naplatiti, pa se tako pokazala uzaludnom i naša istrajnost da Rusiji ne uvedemo sankcije. Na terenu suve politike naši odnosi su ozbiljno pokvareni nakon što se u Ukrajini našla municija iz naših fabrika.
Pošto nevolja nikad ne dolazi sama, na naplatu su stigle i naše diplomatske brljotine u odnosima i sa Sjedinjenim državama, gde smo prvo „subvencionisali“ demokrate darivajući dva miliona dolara fondaciji Klinton, a onda počeli da skandiramo republikanskom „Trampu Srbinu“, pokušavajući, u međuvremenu, da i njega „podmitimo“ placem na mestu srušenih zgrada Generalštaba.
Da ne pominjemo diplomatsku bruku na Floridi kada je Vučić pokušao da se bezuspešno prošvercuje na gala večeru Republikanskog nacionalnog komiteta. Na kraju smo dobili sancije NIS-u, pretnju sekundarnim sankcijama finasijskom sektoru, a stigao je i Zakon o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana , usvojen u Predstavničkom domu Kongresa u kojem se od svih ovdašnjih državica jedino Srbija eksplicitno pominje i kritikuje zbog neregularnih izbora, stanja demokratije i napada vlasti na demonstrante i opoziciju, a sigurno su nas imali u vidu i kada su konstatovali da se „korupcija i dezinformacije šire u političkim okruženjima obeleženim autokratskom kontrolom“.
Naše „čelično prijateljstvo“ sa Kinom donelo nam je netransparentne investicije, dužničku zavisnost, ekološke probleme, sumnjičavost Evrope u naše strateško opredeljenje, a samo nam je još trebalo da Amerika pre četiri dana uvede zabranu guma kineske kompanije Linglong iz Zrenjanina i to, ni manje ni više, nego zbog sumnji na prinudni rad u ovoj fabrici.
Odnosi sa Evropskom unijom, jedinom adresom na koju smo i prirodno i ekonomski i kulturno upućeni, nikad nisu bili gori. Naš put ka priključivanju Uniji stagnira, otud stižu sve oštriji izveštaji i rezolucije, da bi nam ponovo bilo odloženo otvaranje Klastera 3.
U maniru uvređenog pubertetlije Vučić je odbio da ide na Samit o Zapadnom Balkanu, a onda je u goste primio kontroverznog predsednika Gruzije koji gaji tvrde antizapadne stavove.
Na samom Balkanu imamo status regionalnog strašila i, maltene, smo sa svim susedima na nekoj vrsti ratne noge, demonstriramo vojnu moć, a neki ekstremisti iz vladajuće partije su otišli toliko daleko da su lupetali o „denacifikaciji Balkana“, umišljajući da bi Srbija mogla biti ovdašnja Rusija.
Što se tiče Kosova tu smo doživeli i diplomatski i državni „bankrot“, pristajući na maksimalne ustupke preko Briselskog i Ohridskog sporazuma, a da zauzvrat nismo dobili ništa tako da je Srbija ostala gotovo bez ikakvog uticaja u pokrajini i dovedena je pred svršen čin: fali još samo formalno priznanje Kosova kao države.
Sve u svemu, ako bi sumirao učinak svoje spoljne politike, Vučić bi mirne duše mogao da to učini onom čuvenom poštapalicom – gde god sam bio, svud sam poginuo. Problem je što, usput, drži opelo i Srbiji.
