U savremenoj istoriji Srbije postoje događaji koji predstavljaju međaše, dane u kojima je istorija menjala svoj tok: Miloševićev skup na Gazimestanu 1989, Deveti mart 1991, Vidovdanski sabor 1992, Peti oktobar 2000… Od juče, to je i 12. april 2025, kada je održan skup „Ne damo Srbiju“.
Prethodnih pet meseci bili su za građane dani strepnje. Šok i ogromna tugu zbog nesreće u Novom Sadu smenila je erupcija opravdanog besa zbog gubitka ljudskih života. Izlaskom na ulice, ljudi su slali poruku da žele kazne za krivce. Studentski protesti u to vreme bili su protesti svih nas. Ali vrlo brzo, blokade fakulteta i saobraćajnica izgubile su svoj prvobitni smisao i postale, prvo, same sebe svrha, a onda i sredstvo kojim se ruši Srbija. Opozicione stranke i njihove pristalice skrivene iza akademskih zvanja i funkcija na univerzitetima otvoreno su ustale protiv državnih institucija. Bez ikakvog uporišta u zakonu ili razumu, tražile su od Aleksandra Vučića da vlast prenese na njih, preteći izazivanjem građanskih nemira ogromnih razmera.
Svenarodni skup u Beogradu Aleksandar Vučić Foto: Nemanja Nikolić
Mediji Junajted grupe iz sata u sat prenosili su panična upozorenja da će, ukoliko legitimno izabrana vlast ne odstupi, pasti krv. Pumpana je atmosfera straha da bi 15. mart, finale studentskih protesta, bio proglašen za dan D. Danas će Šolakovi mediji i njihovi sagovornici reći da smo sve pogrešno shvatili, ali upravo su oni uoči beogradskog skupa plasirali fotografije studenata koji su na podlakticama ispisivali poslednje poruke svojim roditeljima i krvne grupe – za slučaj da budu izmasakrirani do neprepoznatljivosti. Neštedimice su sipali barut po nama sa svih strana, ali Aleksandar Vučić, onaj od kojeg su očekivali da izgubi živce i kresne varnicu, ostao je miran.
Mudro je sačekao i naredne četiri sedmice, da splasnu tenzije i da, istovremeno, i poslednje zverke pokažu svoje tragove, kako bi organizovao skup „Ne damo Srbiju“, posle kojeg se, s razlogom to možemo reći, lakše diše.
Aleksandar Vučić na svenarodnom skupu u Beogradu Foto: Damir Dervišagić
Aleksandar Vučić izvojevao je juče možda svoju najvažniju političku pobedu, a zajedno s njim i svi mi kojima je bilo dosta svakodnevnog straha od moguće eksplozije nasilja. Ako smo prethodnih meseci nekad imali utisak da ne znamo kuda ide Srbija, od juče je svima jasno ko će u narednom periodu sedeti za volanom.
Sportskim rečnikom kazano, pobeda je čista kao suza, zadobijena je klasičnim nokautom.
Najbolji dokaz za ovu tvrdnju je činjenica da sveukupna opozicija i svi Šolakovi mediji veličanstvenom skupu koji je podržao predsednika Srbije nisu uspeli da nađu nijednu zamerku. Njihove kritike svele su se na notorno umanjivanje broja učesnika i kritiku muzičkog programa manifestacije (zašto Baja Mali Knindža?), a Dragan Đilas proslavio se tvrdnjom da su „od Beograđana bili samo Mali i Željko Mitrović“, demonstrirajući prezir prema svima izvan „kruga dvojke“ i pokazujući da još nije shvatio zašto gubi na svim izborima.
U jalovom nastojanju da sakrije istinu, Šolakov tabloid Nova na naslovnu stranu stavio je tekst „Ogledala dve Srbije“. Ali od juče je Srbija opet cela! Tu „drugu Srbiju“ predstavlja 2.000 studenata u Novom Pazaru i grupa koja je blokirala raskrsnicu u Surčinu! Onoliki studentski protest završio je i politički i geografski na periferiji.
Aleksandar Vučić nije manifestovao trijumfalizam, ali koliko moćno odslikava razliku između njega i njegovih protivnika rečenica da će uskoro posetiti Niš, ali ne zna tačno kada, jer 9. maja ide kod Putina, a u narednih mesec-dva će se sresti i s Trampom.
Taj čovek sedi za volanom Srbije.
Ovi drugi ostaju u dimu auspuha.
