Vreme kada je Kastro “orao” svoju revoluciju

FIDEL Kastro je držao do novinara. On je jedan od retkih političara svog vremena koji je shvatio značaj javne reči i snagu medijskog faktora u vođenju politike i vršenju vlasti. Za njega, ne bez razloga, kažu da je vladao Kubom uz pomoć televizije, radija i žive reči.

Na to je možda uticao i slučaj američkog novinara Herberta Metjusa, o kojem je čak napisana knjiga sa ovim naslovom: Novinar, koji je izmislio Fidela Kastra. Preterano ili ne, Metjus je, na samom početku revolucije, onda kada je Fidel imao samo 17 saboraca na Sijera Mastri, prvo dokumentovano potvrdio da je Kastro živ, što je diktator Batista negirao, a onda je objavio seriju članaka o tome šta taj mladi i harizmatični buntovnik hoće, što je imalo pozitivnog odjeka i na Kubi i u Americi. I sam Fidel će reći da su ti članci Metjusa u “Njujork tajmsu” imali presudnog uticaja za afirmaciju njegove revolucije.

I sam sam se u pisanju knjige o Kastru, koliko je god to moguće, držao nepisanog, ali važnog pravila, da pišem knjigu iz prve ruke, u prvom licu, a to će reći, držeći se saznanja i utisaka do kojih sam sam došao u direktnim kontaktima sa događajma i ljudima o kojima pišem. Jedno je pisati knjigu, pa i članak, na osnovu onog do čega si sam došao, a sasvim je druga stvar pisati na osnovu dokumentacije, onog do čega su drugi došli, mada se ni bez ovog drugog ne može.

Ja sam imao profesionalnu sreću da sam karijeru dopisnika iz inostranstva započeo sa tih čarobnih prostora Latinske Amerike, sa Kube i Meksika, i to u vreme dok je Fidel Kastro, još „orao“ svoju revoluciju,  uz nos Americi i u njenom „dvorištu“, dok je donkihotovska legenda Če Gevare, njegovog saborca, lebdela iznad Sijera Maestre i Anda, a onaj njegov lik sa beretom i zvezdom, davao pečat i zastavu studentskim pokretima i protestima širom sveta.

I dok danas ispisujem redove ove knjige prisetim se, ne bez nostalgije, kako sam daleke 1960. godine, kada sam započinjao novinarsku karijeru, jedne noći dok sam dežurao u agenciji Tanjug, uzeo u ruke sutrašnje izdanje „Politike“ i sa treće strane, u dahu pročitao veliki članak o Fidelu Kastru i Če Gevari.

Nisam onda, ni u najluđim snovima, mogao zamisliti da ću se jednog dana naći na tim dalekim i čarobnim prostorima, da ću se tamo sretati sa Fidelom Kastrom, svađati se i miriti sa njim, i da ću o njemu i Če Gevari pisati knjige!

A eto, desilo se. Kako bi rekao Fidel – ne određujemo mi, nego sudbina naše životne puteve.

Sudbina, ili onaj „komedijant slučaj“, kako bi rekao Crnjanski, udesio je da se nađem na Kubi u vreme dok je tamo još bilo Fidela Kastra i Če Gevare, u vreme dok je moja agencija Tanjug imala u svetu, pa i Latinskoj Americi, stalne dopisnike da javljaju šta se tamo dešava iz prve, a ne iz druge ruke.

Tako je i nastajala ova moja knjiga o Kastru.

MOJI reporterski zapisi, puni su Fidela Kastra i Če Gevare, Kube i Latinske Amerike. U njima su godinama slagane priče o susretima sa Fidelom Kastrom, o tome kako sam, preko vikenda, zajedno sa grupom stranih dopisnika i Fidelom, odlazio na dobrovoljnu „berbu“ šećerne trske u onoj kampanji od „deset miliona tona“. Tu su i moji susreti sa članovima porodice Če Gevare, a takođe i sa po nekim od onih koji su ga progonili i likvidirali, zatim razgovori sa članovima porodica Fidela Kastra, naročito moji susreti i druženja sa najstarijim od braće Kastro – Ramonom, zvanim Mongo.

Od tog čoveka, za koga mogu reći da je bio moj prijatelj, u opuštenim razgovorima, uz čašu ruma i cigaru tompusa, čuo sam mnogo interesantne detalje o porodici Kastro, detalje koji se teško nalaze u knjigama i dokumentima o Fidelu.

Kad god bi mi se ukazala prilika, odlazio sam na farmu Valje de Pikadura, u unutrašnjosti kubanskog ostrva da posetim tog dragog i jednostavnog čoveka, da popijemo čašu ruma, isprobavamo nekakve trofejne karabine, koje je dobio na poklon od Čeha i pričamo, sasvim opušteno, o sudbini porodice njegovog oca Anhela Kastra, porodici na kojoj se prelamala, kalila i dokazivala kubanska revolucija.

„Ne, pričao mi je Mongo, naš otac Anhel nije verovao u Fidelove revolucionarne fantazije i njegove vratolomne poduhvate. On se jedino plašio za našeg najmlađeg brata Raula koji je Fidela sledio kao očaran. Slomiće vrat Raulu, govorio je otac, rekao bih pomiren sa time da za Fidela nema spasa…“

U Meksiku sam sreo Peruanku Hildu Gadeu, koja je onda kada smo se sreli, 1970. godine, bila bivša supruga, ali ne i udovica Če Gevare, jer se on u međuvremenu, na kraju kubanske revolucije, oženio drugom ženom Kubankom Aleidom Marč.

„Fidel je moj nesuđeni kum, kaže mi Gadea. On i Če su se bili dogovorili u Meksiku 1955. godine da nam kumuje na venčanju, ali zbog opasnosti da tom prilikom može biti uhapšen, zamenio ga je na kumstvu njegov brat Raul“.

„Jednog dana, priča mi Gadea, dolazi Če kući i kaže mi da to veče odlazi kod Kubanaca da se sretne sa njihovim vođom Fidelom Kastrom, koji se onda bio pročuo zbog onog njegovog napada na ‘Monkadu’. I ode moj Če kod Fidela da bi se vratio kući tek sutradan u zoru da mi kaže: ‘Ne idem u Kinu! Odlazim sa Kastrom na Kubu’. A bio je već kupio brodsku kartu da se preko Kine domogne Vijetnama…“ 

SUTRA: KASTRO KONTROVERZNA POLITIČKA LIČNOST