Voleo bih da naša Srbija i pre svega naš intelektualni svet izvuku zaključke iz grešaka počinjenih u prošlosti i da naša crkva maksimalno podrži opšte izmirenje. Ako smo se u 20. veku podelili na ove i one, iz čega su se rađale nove generacije koje ne razumeju suštinske probleme, vreme je da pokušamo nešto novo. Ne da se vratimo u rasulo iz kog ne možemo da se ispetljamo, već da naša crkva pomogne da mi, Srbi, bez zaborava prošlosti i bez odricanja od onoga što je nama suštinski nasleđem dato, a tu ubrajam i Pećku patrijaršiju, Prizren, Dečane, Svete arhangele, ne budemo u neslozi, da najzad naša država stane na noge – kaže za Kurir episkop švajcarski Andrej, čovek koji je bio blizak saradnik dvojice patrijarha – Pavla i Irineja.
Vladika Andrej u Svetim arhangelima Foto: Nemanja Nikolić
Susret i upoznavanje s vladikom, čija Eparhija švajcarska pokriva i Italiju i Maltu, bio je potpuno neočekivan, reklo bi se slučajan. I to na Kosovu i Metohiji. Siropusna nedelja iliti Nedelja praštanja, poslednja pred veliki post. Tek je palo veče na Svete arhangele. Zima ulazi u kosti, vetar nosi. Huči Bistrica. Samo poneko svetlo u Dušanovom narodnom konaku gori. Ne osvetljavaju monasi svetinju, ostatke Dušanove crkve i groba u kom počiva bezmalo šest vekova. Ne žele ovde, kraj puta od Prizrena ka Štrpcu, da privlače poglede. Muka i zlo su ih naučili. Ipak, prolama se crkveno zvono u noći. Obznanjuje da dolaze važni gosti – vladika Andrej i njegova 22 sveštenika.
– Svake poslednje nedelje pred veliki post idemo u jednu otadžbinsku regiju da se ispovedimo i obiđemo svetinje. Pretprošle godine bili smo na Fruškoj gori, prošle u Crnoj Gori. Sada smo na Kosovu i Metohiji, jer nam se sa ovih prostora doseljava veliki broj Srba. Samo u severnu Švajcarsku nedavno je stiglo oko 100 porodica. Došli smo da bismo razumeli zašto ovde nema opstanka za njih. I dobro je što smo došli. Za ovo jako kratko vreme toliko toga smo videli i sad imamo sažaljenje, jer naš narod zaista živi u vrlo teškim okolnostima. Obišli smo i Orahovac i Veliku Hoču, čime učestvujemo u nošenju krsta našeg naroda – priča za Kurir vladika Andrej, koga je, kao i sveštenstvo, ispovedio iguman Dečana, arhimandrit Sava Janjić.
Vratio se vladika Andrej i u svoje Dečane, gde je pre četiri decenije skinuo poslednje “a” sa svetovnog imena i zamonašio se kao Andrej. Poseban doživljaj je dolazak u Svete arhangele. Ovde je prelomio.
Možda bi i život Andreje Ćilerdžića išao drugačijim tokom da nije rođen u Nemačkoj, kao sin emigranta. Naslednik protojereja-stavrofora Dobrivoja Ćilerdžića, sveštenika koji je rat proveo u Nedićevoj i Ljotićevoj vlasti, ali u poznim godinama dočekao i orden patrijarha Pavla, želeo je samo jedno – da upozna otadžbinu.
– Otac je bio dobrovoljac u vladi nacionalnog spasa Milana Nedića. Nije razumeo preuranjen ustanak četnika. Znao je za staru četničku tradiciju iz vremena Turaka i Prvog svetskog rata, koja veze nema sa ovim što učimo iz Drugog svetskog rata. Neprihvatljivo je šta se u našoj zemlji priča o četnicima. A tu je bilo i zločinaca, užasnih ljudi, ali i dece onih od slavnih predaka. Kao dobrovoljac u ministarstvu spoljnih poslova otac je pakovao pisma i pakete za zatočene Srbe u logorima širom Evrope. A ovde je optužen da je neprijatelj države, izdajnik i kvisling. Inače, Kvisling je bio norveški premijer koji je zvao Hitlera da dođe! Pa ne možete ni za jednog Srbina reći da je kvisling – govori vladika Andrej.
Protojerej – stavrofor Dobrivoje Ćilerdžić, otac vladike Andreja Foto: Privatna arhiva
U tišini prelepe manastirske biblioteke kazuje nam svoj život.
– Maturirao sam u Diseldorfu i sa 18 godina, maja 1980, vozom stigao u Beograd. I pravac u SUP u 29. novembra da tražim boravak. Isterali su me: “Vi ste sin izdajnika, kvislinga, ne dolazi u obzir! Napustite odmah zemlju!” Kažem da imam svega 18 godina, da se ne bavim agenturom, politikom. Ništa. Produžim za Solun, gde sam čekao godinu dana. Monasi iz Hilandara vode me na Svetu Goru. Tu upoznajem život u srpskom manastiru, ali i srpski književni jezik. Iz Hilandara su zvali u Beograd i omogućili mi da se vratim ’81, kada mi SUP daje boravak i kada upisujem Teološki fakultet – priča vladika:
– Već novembra ’81. prvi put sam došao u Dečane. Tad mi nije bilo jasno zašto posećujemo i ruševine Svetih arhangela. A onda sam gledao kako na njima albanska deca igraju fudbal. Tada saznajem da je kamenje crkve ukradeno i ugrađeno u Sinan-pašinu džamiju u centru Prizrena. To za mene je bio prvi kulturni šok koji sam u životu doživeo. Naravno, Hitlerov genocid, Titova revolucija i Staljinove čistke su mi bili velike traume, ali ih nisam doživeo. Stojeći sa 20 godina ovde, u Svetim arhangelima, rekao sam sebi: Evo kuda ide moj život.
Rešio je i da se posveti našoj istoriji, koju nije znao.
– Tako da sam, hvala Bogu, došao do 1389. pa do 1690, pa ustanka Karađorđa i svega ostalog. I sve sam povezivao s našom crkvom. Jer kad je naš narod izgubio državu, nije izgubio crkvu. Nakon diplomiranja zamonašio sam se u Dečanima. Riskantan korak, roditelji su očekivali da se vratim u Nemačku. Ali za mene je u tom trenutku Nemačka bila tabula raza. Ništa više nisam video, osim istorije Vizantije i Srbije u njoj. Na kraju su me roditelji podržali.
BRATOVLJEVA SMRT – SAVEST MI JE ČISTA
Pred sam polazak na ovaj put vladiki Andreju iznenada je preminuo brat Petar, sveštenik u Zagrebu:
– I neko mi reče da će narod komentarisati kako mi se brat upokojio, a ja idem na putovanje. Plačem svako veče, jer je rastanak s bratom težak, ali to ne može biti razlog da otkažem ispovest i pre svega da ne stojim na čelu sveštenika. Brat je za mene živ, samo živi na toj tajanstvenoj strani bića u koje će se verovatno ceo kosmos jednog dana vratiti. Neka ljudi pričaju, moja savest je čista.
Nedugo zatim premešten je u Prizren, predaje u Bogosloviji od 1989. do 1993. U životu vladike Andreja ključna je i ’91. I o čemu god krene da priča, uvek se vraća na taj maj.
– Otac se tek u maju ’91, posle 47 godina, vratio u Jugoslaviju. Zvao ga je jedan vladika: “Proto, vreme nesloge i svireposti je prošlo. Naša zemlja je u obnovi.” Kad je završena svečanost u Leliću, gde je vladika Lavrentije položio Svetog vladiku Nikolaja Velimirovića, rekao sam ocu: “Idemo u Vrnjačku Banju, u tvoje rodno mesto”. Kaže: “Ne, Prizren! Meni je Bogoslovija kao majka.” Živeo je u Prizrenu od 1935. do 1941, bio je bogoslov. Tek posle Prizrena, Arhangela, Orahovca, Velike Hoče, gde ga je naš narod oberučke prihvatio, a ja ga fotografisao na svakom koraku, otišli smo u Vrnjačku Banju. Zagrlio je brata na pragu u Gračacu. To je za mene bio strahovit, jak prizor. Dva brata kako se grle na pragu kuće. Stric nije imao telefon, stara kuća od blata i kad je ugledao mog oca! Rekao sam sebi: “Aman, čoveče, da si samo to u životu video, to bi opravdalo što si nekad doneo odluku koju si doneo.” Kad je otac umro 2015, plakao sam, ali sam i sebi rekao: Hvala Bogu da je mogao da se vrati u Srbiju i da me vidi kao profesora Prizrenske bogoslovije – zbori episkop švajcarski, te dodaje da je “u kući Ćilerdžića gost bio i vojvoda Momčilo Đujić, koji je spasao Srbe iz obruča četiri neprijatelja – ustaša, Nemaca, Italijana i komunista”.
Vladika raško-prizrenski Pavle postaje 1990. patrijarh srpski. Seli se iz Prizrena u Beograd. Čast da mu bude saradnik dobija vladika Andrej:
– Izbija rat i patrijarh Pavle po preporuci vladike bačkog Irineja postavlja me za svog sekretara po pitanju spoljnih poslova, jer znam nemački, italijanski i engleski, koje patrijarh nije govorio.
Vladika Andrej sa patrijarhom Pavlom Foto: Privatna arhiva
Kod patrijarha Pavla najupečatljivija mu je – nezlobivost:
– Toliko nezlobivog čoveka u životu nisam sreo. Kad je svuda gorelo, svuda se ginulo, na sve strane svirepost, on nikoga nije osuđivao, nego je rekao: “Nismo mi ovce za klanje, naš narod treba da se brani. Ali nikako po zlu”. Rekao je novinarima, što sam preveo i na engleski i na nemački: “Ako velika Srbija ili bilo koja Srbija, mala Srbija, treba da postoji na osnovu jednog nevinog ubijenog, neka nestane Srbija” – priča vladika Andrej, pa nastavlja:
– Kada se patrijarh Pavle upokojio 2009, tada je nemačka kancelarka, gospođa Merkel, prekinula konferenciju za novinare i obratila se na dnevniku: “Želim čitavom srpskom narodu da izjavim moje iskreno saučešće povodom upokojenja srpskog patrijarha Pavla”. Mislio sam da ne čujem dobro! Tako sam bio ponosan. Neka to našem narodu bude znamenje, signal kuda brod treba da ide i kako naša država, koja se toliko namučila, može da stane na noge – završavamo razgovor u kasne sate.
Jutrenje predvodi vladika u konaku. I pred polazak u voljeni Prizren, obilazi grob cara Dušana, slikamo ga na ruševinama Arhangela – 45 godina posle one zime kad spozna sebe.
NIJE TABU TEMA, ALI…
– Mog oca nisu proterale ni ustaše, ni Albanci, ni Bugari, ni Mađari, ni Nemci, već srpski komunisti. Patrijarh se nikad nije osvrnuo na to, ne mogu da kažem da je bilo tabu tema, ali je znao kako je to zamršeno, kad jednom ulaziš u to, ne možeš posle da se ispetljaš. Rekao je radije ću zauzeti kurs da vidimo što više pozitivnog u svim narodima, da nađemo most, ako bi mogao da se mirno organizuje suživot ljudi različitih kultura, jezika i mentaliteta – kazuje vladika.
GOSPODINE STOLTENBERG…
Patrijarh Pavle bio je vrlo pedantan, pa ko sad se sećam ovog pisma koje mi je diktirao: “Gospodine Stoltenberg, zahvaljujem na vašoj poseti. Bila je izuzetna čast s vama razgovarati o krizi u našoj zemlji. Želimo vam krepko zdravlje i uspeh u vašem radu i blagoslov Božji. Vaš dobroželatelj, patrijarh srpski Pavle.”
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
