Nagrada “Dragojlo Dudić” uručena Nenadu Grujičiću: MOLITVA ZA MUČENIKE-PRETKE

Početkom protekle nedelje u beogradskoj fondaciji „Dragojlo Dudić“ uručena je istoimena prestižna nagrada Nenadu Grujičiću za knjigu-poemu „Kozaro, sejo i pramajko“ (Rečitativ o genocidu, zaboravu i slobodi), u izdanju banjalučke „Besjede“.

Ova nagrada se dodeljuje već pedeset tri godine za književnost i istoriju, a ove godine odluku je jednoglasno donela ocenjivačka komisija u sastavu: predsednik – dr Milan Koljanin, članovi – dr Slavica Garonja Radovanac, Ljiljana Dugalić, Momčilo Isić i Đorđe Pražić.

U obrazloženju komisije, pored ostalog, stoji: „Renomirani savremeni srpski pesnik Nenad Grujičić objavio je poemu u 20 pevanja posvećenu u celosti biblijskom stradanju srpskog (krajiškog) naroda na planini Kozari u junu i julu 1942. godine. Sa ozbiljnim prethodnicima u pesničkoj tradiciji na ovu temu (Skender Kulenović), Nenad Grujičić je pesnički i tematski nadogradio Skenderovu čuvenu poemu ‘Stojanka majka Knežopoljka’, proširujući simboliku materinstva i ženskog principa (sejo i pramajko!) na čitavu planinu Kozaru, dopevavajući celokupnu sudbinu i usud srpskog naroda na prostoru Bosne i Hercegovine od 19. veka do današnjih dana. Sumirajući kroz centralna pevanja knjige poraznu spoznaju, pesnik uočava da je ova tema poslednjih decenija 21. veka gotovo namerno u javnoj sferi prepuštena zaboravu, to jest da se na ovom prostoru za vek i po malo šta promenilo u usudu srpskog naroda kome je neprijatelj ostao – isti“.

Životni principi

Zahvaljujući na nagradi, Nenad Grujičić je na početku svoje besede rekao da sa Dragojlom Dudićem povezuje svoga strica Sretka Grujičića iz Prijedora koji je, takođe kao partizan Srbin, poginuo od nemačkih rafala.

– Koliki je to kolonijalni nagon, predatorska potreba da udavi lepu, zdravu i nedužnu žrtvu, pokazuje i njihova arijevska najezda na Kozaru, jula 1942. godine… Sa nesrazmerno većom silom, skotije pakla uspele su da unište ogroman broj srpskih mučenika na legendarnoj planini, ali i u sistemu svojih nacističkih logora za svirepo mučenje i sigurnu smrt. Na ovome svetu postoje i drugi životni principi, drugi narodi, drugačiji ljudi i različita duhovna i egzistencijalna stremljenja. U poemi „Kozaro, sejo i pramajko“, na jednom mestu glasno pevam: „O, visoki predstavniče svih ratova/ u dvadesetom vijeku na Balkanu,/ zamisli, poraženi moj gaulajteru,/ da je pobjednička srpska vojska/ devetsto osamnaeste nastavila jakim kasom/ preko Drave i Slovenije/ do Austrije i Njemačke,/ i tamo u nekom tvom Kragujevcu,/ recimo u Lincu ili Ahenu, strijeljala/ četiri hiljade đaka s očima boje klikera,/ Kao što su tvoji Nijemci četrdeset prve/ našu djecu u srcu Šumadije…// Zamisli, sestro Kozaro,/ da je srpska vojska na konjima u galopu/ stigla i do planine Odenvald,/ u masivu Hasen u Bavarskoj,// da tamo lovi njemačku djecu, žene i starčad,/ da strijelja i ubija, a ono što ostane mimo metka/ hvata kao jagnjad i ovce, i bajonetima/ gura na prisilnii rad i u kazamate.// Ali mi to nismo Nijemcima činili, sejo,/ iako smo zavrnuli šiju svjetskoj sili –/ drugi smo mi duh i korjen/ – svetosavski je naš znamen:/ bogati smo onoliko koliko drugima darujemo,/ druga je majčina sisa dojila nas/ kao anđele u ćapćanju,/ i drugi zavjet, kosovski, nosimo u njedrima mi“ – rekao je Grujičić.

Pesnik je podsetio da smo i danas, osam decenija kasnije, svedoci krvavih ratova i brojnih nedužnih žrtava i da to nije nikakav ružan san, već stvarnost.

– Sa novim tehnologijama čovečanstvo je relativizovalu poziciju istine, stvoren je paralelni svet u kome potrošenog mozga žive privremeni ljudi zavisni od interneta, tzv. socijalnih mreža, virtuelnog sveta, artificijelnih selfija i lajkova, i čega sve neprilagođeno biću od krvi i mesa. Istina je postala neuhvatljiva, mimo naše stvarnosti, smeštena u virtuelni svet bez ljudskog otkucaja i krvotoka – rekao je Grujičić.

Sudbina Dudića

On je na kraju podsetio da se ne sme zaboraviti tragična a časna sudbina porodice Dudić, gde je, osim Dragojla, i sin Miloš stradao u borbi protiv Nemaca, Dragojlova supruga Stevka i ćerka Zorka bile zatočenice logora Banjica, a ćerka Persa stradala u nemačkom logoru Aušvic.

– Evo pregršti stihova iz knjige „Kozaro, sejo i pramajko“: „Ne zaboravimo pustiti suzu,/ upaliti svijeću i molitvom razdaniti mrak,/ pomoliti se za mučenike-pretke,/ zamoliti ih da se i oni pomole za nas,/ da im pokažemo da ih nisu zaboravili/ oni čije rođenje na Zemlji nisu dočekali,/ mi sa zaboravom tumaramo kroz svijet/ ne znajući ni kome ni kuda idemo,/ ne zaboravimo živi u vremenu/ one koji su u vječnosti.“ Amin! – zaključio je Grujičić.

O nagradi

Preko pola stoleća, još od 1971. godine, ova nagrada nosi ime po Dragojlu Dudiću, rođenom 9. decembra 1887. godine u selu Klinci kod Valjeva. Zemljoradnik i pisac, Dudić je bio učesnik balkanskih ratova, kao i Prvog i Drugog svetskog. Posle prelaska srpske vojske preko Albanije 1915. godine i Solunskog fronta, trajno se opredelio za ideje socijalne pravde. Srpski borac i revolucionar, učesnik u narodnom otporu prema stranom agresoru, bio je organizator ustanka protiv nacističke Nemačke u Zapadnoj Srbiji. Poginuo je u borbi sa Nemcima 29. novembra 1941. godine kod Mačkata na Zlatiboru. Posthumno, 1949. godine proglašen je za narodnog heroja. Između Prvog i Drugog svetskog rata Dragojlo Dudić objavljivao je u listovima i časopisima „Politika“, „Radničke novine“, „Za plugom“ (zbornik seljaka pisaca), „Rad” i „Narodna pravda“. Poznat je Dudićev “Dnevnik 1941” kojim je obuhvaćen period od 1. avgusta do 5. novembra 1941. godine, a o kojem su pisali Ivo Andrić i Vladimir Dedijer.