Kaja Žutić napravila pravi raj na selu, pobegla iz Beograda, a sad svako jutro gleda u brda i Šumadiju: “Ovde nema buke”

Poznata glumica Katarina Kaja Žutić već duže vreme veći deo godine provodi van Beograda, na seoskom imanju u Šumadiji koje je nasledila od svoje bake i dede. Ovu životnu odluku donela je sa tadašnjim partnerom, sa kojim je provela više od jedne decenije, usled paranoje i pritiska u gradu tokom pandemije koronavirusa.

Danas na selu Kaja Žutić boravi od sredine marta pa sve dok ne počnu hladniji dani i intenzivnije obaveze u pozorištu.

Kuća i voćnjak za nju imaju izuzetnu emotivnu vrednost. Rad oko imanja, košenje i održavanje voćki podsećaju je na pretke koji su joj ostavili dom:

“Inspiraciju imam svuda, nosim je sa sobom. Svakom oku više prija zelenilo. Imam emotivnu vezu sa drvećem. Voćnjak je sadio moj deda i imam utisak kao da su baka i deka pored mene, kada recimo kosim ili krečim voćke, pa me zakači grana i ja mislim da me je deda počešao, da su zahvalni što sam tu”.

Svesna je bila da bi bila velika šteta da porodična kuća ostane neiskorišćena i zapuštena:

“Oni su mi ostavili ovu kuću. Bila je greota dok se nije koristila. Sada mu dođe kao letnjikovac, dođemo u polovini marta i tu sam sve vreme, dok ne zahladni dovoljno i ne krenu obaveze u pozorištu, i onda se vraćam u veliki, prljavi i smrdljivi grad”.

Beg od gradske jurnjave i povratak prirodi

Preseljenje se odigralo veoma brzo i spontano kada je uočila priliku da izbegne gradski stres:

“Nikad se to ne bi desilo da nije bilo korone. Pobegli smo tada od paranoje koja je bila u gradu, preselili smo se u jednom danu u martu, nakon deset dana ludila, shvatili smo da imamo izlaz. Otpratila sam ceo prirodni tok proleća i leta”.

U poređenju sa Beogradom, ritam života na selu omogućava joj pravu fizičku aktivnost, ali i preko potreban mir dok radi:

“Nema buke i nema žurbe koju grad donosi. Kada si u gradu, slobodan dan se pretvori u jurnjavu. Ovde nije tako, stvarno je mir i taj ritam koji nameće ovaj prostor i energija koju daje. Malo okopamo, krešemo grane, beremo voće, treba da se kosi, i fizički je aktivnije. Kada sednem za radni sto i tada je mir, slušam ptičice”.