– Ustanem jedno jutro, gledam se, 54 godine. Još čak 11 godina treba da radim do penzije i, kao, tad treba da budem srećan! Sa 65 godina! I odlučim da sam sebe penzionišem, dođem ovde, čuvam koze i uživam. Ali neko je namestio, a posle su mi objasnili da je to Bog, da odem do manastira Sveti arhangeli – priča nam Aleksandar Krstić Aco, kako ga svi ovde zovu, navrh sela Lokvica, a opet podno visoke Šar-planine.
Aleksandar Krstić u rodnoj Lokvici Foto: Nemanja Nikolic HEMAC/Nemanja Nikolic HEMAC
Jedini je Srbin ovde. Zasad povremeno. Jer je, evo već dve godine, totalno neplanirano stanovnik Svetih arhangela umesto rodne Lokvice.
– Je l’ da sam je lepo uradio – s ponosom nam je u zadužbini cara Dušana pokazivao stazicu od kapije do konaka pre nego što ćemo krenuti put Lokvice.
Taman da se preobujem u čizme spram terena, kad će vazda nasmejani otac Nikolaj:
– Ti misliš nema gore asfalta? Da je to nedođija?
Odustah. Kroz kapiju Dušanove zadužbine, pa preko Prizrenske Bistrice na put i desno prema Štrpcu. Nedugo potom opet desno pa uskim putem uzbrdo. Krivina za krivinom, čini ti se ideš nebu pod oblake. Jagorčevina izbila kraj puta. Sunce pokrilo Metohiju. Bele se vrhovi Šare. Nestvarna lepota.
Ulazimo u selo. Levo niz padinu niče luksuzno vikend-naselje.
– Zabranjeni grad. Arapi valjda kupili – Aco će.
Izbijamo u centar, zapravo na omanju raskrsnicu. Nasred puta kombi. Redovna linija čeka putnike za Prizren. Nekolicina na stanici.
– ‘De si, Aco – dočekuju ga zemljaci.
Raduju se i gostima. Odmah kreće priča. Mada ne i pred kamerom. Za svaki slučaj.
– Ovde ti je bila preteča “Zvezda Granda” – smeje se seljanin, pa pokazuje na Dom kulture.
– U lepa vremena, sedamdesetih, ovde su ti pevali amateri sa celog Kosova i šire. Znaš ti kakvi su to glasovi. Pa po hiljadu ljudi se sjati – ulazimo u Dom kulture.
Pusto, prazno, goli zidovi i ništa više. Vidi se da odavno života nema. Al’ dve prazne flaše piva na bini. Prodivani se u dokolici. Pored škola. Sve manje đaka ima.
– Nekad je ovo selo bilo puno. Pola Srbi, pola muslimani. Sad se oni izjašnjavaju kao Bošnjaci. Srba odavno nema, ponekad na vikend dođu. Šest srpskih kuća je obnovljeno, a mnogi su kuće i imanja prodali Albancima. A ja ću, bože zdravlja, biti prvi Srbin stanovnik posle decenija – veli Aco, dok će seljanin:
Aleksandar Krstić obnovio dve crkve u Lokvici Foto: Nemanja Nikolic HEMAC/Nemanja Nikolic HEMAC
– Sedamdeset posto naših stanovnika je u inostranstvu.
I on, kao i mnogi ovde ostali, radi na građevini.
Prolama se zvuk zvona. Aco vuče uže. Tu je Crkva Svetog Ilije i zvonik, nov, još nedovršen.
– Bogu hvala, podigli smo zvonik. Zapaljen je 2004 – pomalja se sa kule Aco.
I Crkvica Svetog Ilije sređena. Obnovljena. Silazimo niz stepenike, saginjemo se da uđemo.
– Crkva je iz 13. veka, a obnovljena je u 18. veku. Lokalna legenda kaže da su Turci dozvolili obnovu, ali uz postavljanje tri stepenika naniže i mala vrata, da se klanjamo kad ulazimo. U pogromu 2004. ubacili su kroz ovaj mali otvor baklju u crkvu. I eto, sami Sveti Ilija ju je sačuvao. Iako su i ikone i oltar drveni, sve je sačuvano, baklja se sama od sebe ugasila – priča Aco, te veli:
– I komšije muslimani su nam pomogli oko zidanja i obnove crkve, pokazali su da žele da živimo zajedno. Zaista nikakvih problema sa njima nemamo. Inače, u obnovi su mi pomogle naše porodice Trojanović i Vukanović. Još posla ima, ali radimo shodno finansijama. Čak se dešava da ljudi sa strane, kad sve ovo vide, daju donacije, a moj prijatelj Danijel Tomić iz Švajcarske je otvorio i žiro-račun za pomoć crkvi u Lokvici.
Pokazuje slike kako je lepo kad se okupe, svakog prvog vikenda po Đurđevdanu, Srbi sa svih strana sveta. Pa i služba. Ko nekad, kad je Srba ovde bilo. A još od 1999. ih nema. Tad je ostalo dvoje staraca koji su, kako nam je pričao čika Zoran Stevanović, od nemoći četvoronoške išli.
Lokvica Foto: Nemanja Nikolic HEMAC/Nemanja Nikolic HEMAC
– Krstio sam se kad sam čuo za njih te 2001. i video ih. Jadni ljudi idu četvoronoške. Pomagali su im muslimani koliko su mogli. Javio sam Crvenom krstu, odveli su ih negde u centralnu Srbiju – rekao nam je čika Zoran, Prizrenac koji nekoliko godina živi u Arhangelima, jer rodni kraj ne menja ni za šta.
Uslova za život, povratak Srba, ističe Aco, ovde nema.
– Nijedna porodica ne može da se vrati sve i da hoće. Pogotovo ko ima decu, najbliže škole po srpskom sistemu su u Štrpu ili Hoči, na 40 km od Prizrena. Eto, moj sin da dođe sa porodicom, građevinski može i da radi nešto, ali šta će sa decom. Nažalost, sve prelazi na kosovski sistem. A opet, nadamo se da ipak neće školstvo i zdravstvo, to je još ostalo po našem sistemu – širi ruke Aco.
Idemo do groblja. Noge upadaju u meku zemlju.
– Eto što smo Lokvica – Aco će.
Na brdašcu Crkva Svetog Jovana. I nju obnovili. Puca pogled po Šari, Lokvica ko na dlanu. Tik do crkve ušalovano grobno mesto.
– Pomažem zemljaku da sredi grob babe i dede. A ja ću, kad dođe vreme da putujem, pored mojih babe i dede, eno dole. Srediću sebi mesto – pokazuje u dno groblja.
– Dve crkve, a nema ko u njih da uđe da se prekrsti – ko za sebe kažem.
– A imamo i još tri crkvišta – Sveti Đorđe, Sveta Petka, Sveti arhangeli. Pa ti vidi koliko nas je nekad bilo – na to će Aco.
Malo naviše, preko asfaltnog puta, putić vodi do kuće. Zapravo onoga što od nje osta. Kroz divlje kupine gomilom blata uzbrdo. Kožne čizme sa omanjom štiklom tonu. Pod šibljem se pomalja kameni zid. I nešto malo lima na njemu.
– Rođen sam ovde, živeo do šeste godine, kada otac te 1975. odlučuje da se zbog političke i ekonomske situacije preselimo u Mladenovac. Godinama sam bio privatnik u građevini. I možda će to nekome zvučati smešno, ali posle 49 godina života u Mladenovcu počeo sam da razmišljam da smo se pretvorili u robote, da samo jurimo neki novac i samo radimo. I rešim 2024. da se vratim ovde. Kada sam zatekao ovo ovako zaraslo, bio sam baš razočaran. Ali niko ovde nije živeo 50 godina – priča, a jedva ga vidim od šiblja, ukopana u blato do članaka.
Manastir Sveti arhangeli kod Prizrena Foto: Nemanja Nikolic HEMAC/Nemanja Nikolic HEMAC, Nemanja Nikolić
Dve su kuće imali Krstići.
– Tu, i ne vidi se od granja, bila je kuća od blata. A ona gde smo živeli je od kamena. I ovaj pomoćni objekat, koji je nekad bio štala, a od koga je najviše i ostalo, sad treba da renoviram. Trebalo je to da uradim još pre dve godine, kada sam došao. Ali tad odoh do manastira da pitam ima li šta da im pomognem. Eto, Bog mi namestio drugačije – kazuje Aco, koji još ne zida svoju kuću, ali kako ne miruje, kreči i preuređuje sobu u konaku u kojoj obitava.
Vadimo se iz živog blata. Čizme alalih. Pa nazad u Arhangele. Na izlazu iz sela Aco traži da stanemo:
– Vidite, desno su ostaci našeg starog groblja. Presekao ga put napola kad su neke godine asfaltirali. “Državni” interes Kosova je bio da seoski put uništi srpsko groblje…
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
