PRE 85 godina, 20. avgusta 1941, rođen je Slobodan Milošević u Požarevcu na prostoru nemačke Okupacione teritorije Srbije. Umro je pre 20 godina u pritvoru Haškog tribunala, pod nedovoljno razjašnjenim okolnostima na teritoriji EU, čiji je lider Nemačka. Neprikosnoveni lider Srbije i SR Jugoslavije bio je u vremenu od rušenja Berlinskog zida do prvog kolonijalnog rata u Evropi u 20. veku – NATO agresije na Srbiju 1999.
Foto Tanjug / Dragan Antonić
Sa svim ličnim vrlinama i manama Milošević je istorijska ličnost sa harizmom predvodnika Srba, ključnog balkanskog naroda, u vremenu geopolitičkih potresa koji su srušili svet stvoren posle Drugog svetskog rata. Milošević je upozoravao svet na zlo koje dolazi – proces novog hegemonizma i ratnog prekrajanja granica širom sveta, a vreme je potvrdilo njegove reči.
Danas je dovoljno otvorenih arhiva koji svedoče da je stvaranje unipolarnog sveta u kome je Amerika bila jedina supersila, a ujedinjena Nemačka evropski hegemon, istinski uzrok raspada SFR Jugoslavije, a ne Milošević i Srbi. Kada se istočni blok srušio kao kula od karata, a sama Rusija se borila za opstanak, Zapad više nije imao razloga da toleriše i kreditira socijalističku “titoslaviju” koja je od 1948. faktički bila deo južnog krila NATO. Došlo je vreme naplate dugova i odobreno je njeno komadanje u državice koje će biti srećne da plate da bi bile verni vazali Alijanse.
Uprkos uverenju mnogih Srba da nekadašnji ratni saveznici sa Zapada neće dozvoliti građanski rat u Jugoslaviji, desilo se suprotno. Posle 2000. mogli su da čuju od zapadnih vojnih atašea u Beogradu da se na Srbiju u posthladnoratovskim integracijama nikada nije ozbiljno računalo jer je “nepouzdan saveznik”, odnosno ne prihvata bespogovorno vazalstvo.
Zato je, kako pokazuju dokumenti i svedočanstva kreatora nove podele Balkana, Srbija morala da bude neutralisana kao geopolitički faktor.
MILOŠEVIĆ JE MORAO DA UMRE
MILOŠEVIĆ je, pošto je izgubio političku bitku i vlast, isporučen Haškom tribunalu gde je, neočekivano za Zapad, ponovo zadobio opšte simpatije Srba briljantnom odbranom. Bilo je očigledno da brani ceo srpski narod u nameštenom procesu čiji je cilj bio da ga proglasi genocidnim. Suđenje na kome je raskrinkavao lažne svedoke i propagandne laži pretvaralo se u debakl zapadnog narativa. Haške sudije, nezvanično su obavestile poslodavce da ne mogu da donesu osuđujuću presudu. Svetska imperija, pak, nije mogla sebi da dozvoli poraz. Milošević je morao da umre.
Takav odnos više nije tajna, kakva je bio u vreme kada je Milošević stupio na srpsku i jugoslovensku političku scenu kao pripadnik nove generacije visokoobrazovanih komunističkih političara koji su nazivani “tehno-menadžeri”. To ime su im nadenuli pripadnici stare titoističke nomenklature, poslušnici slabog obrazovanja i autoriteta, koji su mimikrijski preživeli brojne Brozove čistke. Milošević je profesionalnu i političku zrelost sticao osamdesetih u vreme kada je divljala ekonomsko-privredna kriza u SFRJ, uzrokovana ogromnim spoljnim dugom.
Tada je došlo do drastičnog pada životnog standarda, inflacije, nestašica robe široke potrošnje, restrikcija struje, smanjivanja plata, uvođenja bonova. Policija i vojska morale su da suzbijaju masovne demonstracije albanskih iredentista na Kosovu i Metohiji kojim su vladali albanski kadrovi, zatvarajući oči pred decenijskim nasiljem zbog koga su se masovno iseljavali Srbi i Crnogorci. Srbiji su bile vezane ruke Ustavom SFRJ iz 1974. koji je pokrajinama davao vlast nad republikom, a ne obrnuto.Kao partijski funkcioner Milošević je isticao da je ekonomska kriza najveći neprijatelj i oštro je istupao protiv nacionalizma, ne izdvajajući se na prvi pogled od drugih birokrata.
Da je ipak drugačiji ukazao je u februaru 1986. Draža Marković, jedan od vodećih srpskih komunista iz doba titoizma, oštro se protiveći kandidovanju Miloševića za predsednika Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije kvalifikujući ga kao “netolerantnu i dogmatičnu ličnost”. Milošević je ipak izabran za prvog čoveka srpskih komunista uz podršku mlađe generacije rukovodilaca. Ko zaviri u arhive tadašnje štampe videće žestoku borbu privilegovanih titoista koji su branili formulu “slaba Srbija – jaka Jugoslavija” protiv mlađih partijaca, onih koji su imali nameru da izvuku Srbiju iz inferiornog položaja.
Sredstva se nisu birala. Ubrzo posle izbora Miloševića iskonstruisana je velika politička afera objavljivanjem nacrta Memoranduma SANU u kome je 16 akademika dalo viđenje uzroka jugoslovenske krize izazvane njenom konfederalizacijom. Realno je sagledan podređen položaj Srbije u SFRJ i opasnosti koje je donelo njeno cepanje uspostavljanjem pokrajina kao paradržava po ustavu iz 1974. Ivan Stambolić i titoisti su oštro osudili memorandum, a Milošević i njegova struja su ga prećutno podržali.
Da su predviđanja akademika tačna pokazala je eskalacija nasilja prema Srbima i Crnogorcima na KiM, a Milošević je prekinuo decenijsko ćutanje. Ova tema postala je stalna tačka dnevnog reda na sednicama CK i njegovog Predsedništva. Istorijski presedan bila je njegova najava pred 15.000 Srba i Crnogoraca, 24. aprila 1987, u Kosovu Polju da će Srbija preduzeti mere koje će ih zaštititi od velikoalbanskog terora.
Foto Arhiva
Predsedništvo SR Srbije je 28. jula te godine usvojilo predlog o promeni Ustava SR Srbije kojim bi pokrajine iz statusa paradržava bile vraćene pod njenu ingerenciju. U kasarni JNA u Paraćinu, 3. septembra 1987. vojnik Aziz Keljmendi ubio je četvoricu i ranio šestoricu vojnika i srpska javnost je eksplodirala. Srpsko pitanje u Jugoslaviji više nije bilo teorijsko, sada se o njemu govorilo kao o borbi za opstanak.
Milošević je pokazao spremnost da je povede, uprkos protivljenju među srpskim komunistima. U januaru 1988. neobjašnjivo su pukle obe zadnje gume na službenom automobilu u kome se nalazio s porodicom. Svi su preživeli prevrtanje vozila, a sumnja na atentat nikada nije demantovana.
Kada je Milošević 20. maja 1988. ponovo izabran za predsednika Predsedništva CK SK Srbije definisao je u tri ključne tačke nove politike: društvenu transformaciju na principima novog ekonomskog, socijalnog i kulturnog obrasca, izmena političkog i administrativnog statusa SR Srbije unutar SFRJ i rešavanje demografske i istorijske drame na KiM. Taj program zvučao je razumno i moderno, ali borba za ponovno ujedinjenje Srbije je potrajala. Ustav koji je vratio pokrajine pod nadležnost republike i oduzeo im elemente državnosti izglasan je tek 28. septembra 1990.
Verovatno ni samom Miloševiću nije tada bilo ni na kraj pameti da je tim činom počeo rat sa Zapadom. Istoričar dr Miroslav Svirčević je godinama posle Miloševićeve smrti u Hagu pronašao planove britanske tajne službe SOE iz 1943. u kojima je posleratna Jugoslavija projektovana kao ona konfederacija stvorena Ustavom iz 1974, i koji je Srbiju dodatno razbio u konfederaciju sa pokrajinama. Naučnik je zaključio da je za Zapad najteži Miloševićev i uopšte srpski greh u stvari bio “borba protiv rešenja Ustava iz 1974”, razaranja Jugoslavije i Srbije.
Koristeći istu propagandu kojom su opravdavani genocid i progoni Srba na teritoriji Jugoslavije i u Drugom svetskom ratu, na ujedinjenu Srbiju se obrušila prvo ujedinjena Nemačka, koja je u sukob uvukla prvo zapadnoevropske zemlje, a SAD je preuzela vođstvo kada je zavladala administracija na čelu sa Bilom Klintonom. Srbi predvođeni Miloševićem tada su postali novi “veliki neprijatelj”, prvi posle raspada SSSR, koji je opravdavao postojanje NATO. Kada je postalo očigledno da zapadni vazali instalirani za vladare bivših jugoslovenskih republika ne mogu da pobede Srbe, propagandno je kreirana slika “balkanskog kasapina” Miloševića koji na čelu malog ali opasnog naroda ugrožava ceo “demokratski svet” da bi opravdao agresiju koju je na Srbiju 1999. izvela najveća vojna koalicija svih vremena.
