Harmonikaš Siniša Džavić preminuo je juče u svom rodnom selu Badovinci u Mačvi. Vest o njegovoj smrti rastužila je njegove prijatelje, poznanike i sve one koji su ga poznavali i cenili njegov rad i ljubav prema muzici.
Od Džavića se emotivnom objavom na društvenim mrežama oprostio njegov prijatelj, novinar Majkl Babić, koji je podelio poruku posvećenu preminulom harmonikašu. Njegove reči svedoče o velikoj tuzi zbog odlaska prijatelja, a objavu prenosimo u celosti:
„Nemate pojma koga imate u Australiji“: Odlazak maestra koga je poštovala i italijanska elita harmonike
Piše: Majkl Babić (Michael Babic), dugogodišnji novinar i fotograf iz Melburna
U tišini koja je u ponedeljak 14.09.2026. obavila Mačvu i Badovince, ali i hiljadama kilometara udaljenu Australiju, stigla je vest koja je slomila srca svih istinskih ljubitelja prave narodne muzike. Preminuo je Siniša Džavić, moj najbolji prijatelj, maestro na harmonici, umetnik i čovek čiji je celi život bio ispisan tonovima tradicije, gospodstvenosti i neizmernog talenta.
PROČITAJTE JOŠ: UMRO OTAC BORKA RADIVOJEVIĆA! Oprostio se najpotresnijim rečima: Ti si mene dočekao, a ja sad… (FOTO)
Siniša nas je napustio u svojoj rodnoj Srbiji, gde je boravio od 18. avgusta, spremajući se za povratak u Australiju sredinom septembra. Sudbina je htela da svoj poslednji dah ispusti tamo gde je sve počelo – u mačvanskoj ravnici iz koje je davno u svet poneo duh našeg naroda i zvuk koji leči dušu. Od oktobra 2024. godine vodio je lavovsku i tihu borbu sa mikrocelularnim karcinomom pluća u četvrtom stadijumu (Small Cell Lung Cancer Stage 4). Kada sam ga u maju posetio na Gold Kostu, borio se onako kako je i živeo — dostojanstveno i ponosno.
Poznavao sam Sinišu punih 30 godina, uradili smo intervju za Frankfurtske Vesti još davne 2001. godine, a to je retkost, jer Siniša nikad nije hteo sebe da ističe, a imao je čime da se ponosi i mnogo da kaže o bogatoj muzičkoj karijeri. Dočekivao sam ga i ispraćao na aerodromu u Melburnu, osećam profesionalnu i ljudsku dužnost da posvedočim o veličini ovog čoveka. Kroz moj objektiv i novinarsku karijeru u Australiji prošli su mnogi velikani. Zato vrlo dobro znam šta znači profesionalna posvećenost, ko ima koliku težinu i ko su ljudi koji ne izdaju svoju umetnost. A Siniša Džavić je bio upravo takva, muzička gromada, za kojeg je na moje pitanje Ljubiša Pavković 1997. godine o tome šta misli o Siniši pogledao u nebo i razvio veliki osmeh – Super!
Svirati u legendarnom orkestru Žarka Josipovića Škule i decenijama na sceni pratiti gromade poput Predraga Živkovića Tozovca, Lepe Lukić, Mitra Mirića i Miloša Bojanića na njihovim istorijskim turnejama preko okeana, privilegija je koju su imali samo najbolji među najboljima.
Moje sećanje seže upravo u tu nezaboravnu 2001. godinu – vreme kada je Melburn došao u znaku velikih događaja. Iste godine kada je FK Crvena zvezda sa Slavoljubom Muslinom na čelu gostovala u Australiji i igrala meč protiv našeg kluba Fitzroy City Srbija, u Melburnu je boravila i kraljica narodne muzike Lepa Lukić. Lično sam je vozio sa jugoistočnog dela grada na sever, u bazu našeg kluba u Ficroju gde je pevala, dobar deo puta, pričala je upravo o Siniši!
PROČITAJTE JOŠ: NAJTUŽNIJE JE KAD HARMONIKA ZANEMI: Borka Radivojevića slomila SMRT mlađeg kolege! (FOTO)
Da Siniša nije bio samo muzičar svedoči i neverovatan podatak iz 2010. godine. Čuvena italijanska fabrika harmonika Settimio Soprani objavila je snimak iz Australije, sa jasnim ciljem – da snime upravo Sinišu Džavića kako svira i prezentuje njihov novi, ekskluzivni model Artist VI. Taj video-snimak od 8 minuta, koji svedoči o vanserijskom talentu pred kojim su se poklonili i sami Italijani, imao sam čast da lično postavim na društvene mreže kako bih sačuvao taj istorijski trenutak od zaborava. Kasnije, 2007. godine, kada sam vozio Lepu Brenu na aerodrom nakon njene turneje, izgovorila mi je rečenicu koja pogađa pravo u suštinu: „Nemate pojma koga imate u Australiji…“ Mislila je upravo na Sinišu. I bila je potpuno u pravu.
A kakav je Siniša zapravo bio privatno, van svetala pozornice, najbolje znamo mi koji smo ga ugošćavali. Motele organski nije podnosio, pa je tokom boravka u Melburnu uvek spavao kod mene. Naša zajednička vožnja do aerodroma bila je posebna priča. Znao je u svom stilu da mi kaže: „Majkl, kad god me drugi voze na aerodrom i vratim se na Gold Kost, užasno me bole noge. Posle shvatim — to je od kočenja! A kad me ti voziš, ja zaspem kao jagnje.“ To je bio on — čovek pun poverenja i topline.
Njegova strast prema muzici bila je nezaustavljiva, a u meni je video srodnu dušu sa kojom je mogao da podeli te čiste muzičke trenutke. I sam sviram harmoniku, i mada to ne radim profesionalno, zato su naše noći bile legendarne. Sećam se, dođemo kući u 2 sata ujutru, nakon što je odsvirao celu svadbu ili naporan koncert, umoran i iscrpljen. Ali đavo mu ne da mira. Siniša uzme svoju Settimio Soprani, natera mene da stavim moju legendarnu Scandalli Super VI, pa tako zajedno, u tišini moje kuće, sviramo, nadmećemo se i uživamo za našu dušu sve do 4 ujutru. Muzika za njega nije bila posao, bila je kiseonik koji diše.
Iza njega ostaju decenije rada, stotine dočeka i ispraćaja na aerodromima, nebrojene neprospavane noći ispunjene najlepšom melodijom i večni trag u srcima svih nas koji smo imali čast da ga zovemo prijateljem. Melburn i Badovinci od danas više neće zvučati isto.
Neka ti je večna slava i hvala, dragi moj Siniša. Tvoja harmonika će zauvek odzvanjati, a svaki tvoj iskren odgovor na pitanja sam od svega najviše cenio. Hteo sam opet da te posetim i ovaj put da odemo na pecanje, gospod je odlučio da te vrati tamo gde smo rasli i radovali se životu. Sudbina nas je odvela daleko bez granica, ali smo uvek znali ko smo i odakle smo. Tvoja poruka pre 14 dana da si dobro proputovao i stigao u Badovince, ostaće mi u pamćenju. Hvala ti, brate!
BONUS VIDEO:
