Pevač Mirko Pajčin poznatiji kao Baja Mali Knindža rođen je u mestu Gubin kod Livna, koje napustio posle rata u bivšoj Jugoslaviji. U božićnom intervjuu za Republiku otkrio je koliko mu teško pada što najsrećnije praznike provodi daleko od svog rodnog mesta, gde su nekad “pucale prangije”.
Praznici su počeli i posebna atmosfera se prosto oseća u vazduhu. Da li je i Vas uhvatila praznična euforija?
– Ja sam, kao i ovi ostali koji osećaju prazničnu euforiju. Ja sam deo njih, deo naroda i jako blizak narodu… Ja sam pevač koji je najviše ignorisan u medijima, a koga narod obožava. To je moja najveća pobeda. Znači da ne moraš da budeš forsiran toliko da bi te neko zavoleo.
Foto: ST/D. KADIĆ
Na Vašim se nastupima mogu čuti svi mogući dijalekti i sva moguća narečja srpskog jezika. Čini se da bolje od bilo kog diplomate povezujete narod.
– Pa eto, vidite da mi sa svih strana dolaze i da me sa svih strana vole! Imao sam nedavno imao krcat lokal u Loznici, a bili su ljudi iz Vršca, iz Kladova… Nisam mogao da verujem. Samo, ja sam daleko od politike i mislim da je ovo jedna lepša strana umetnosti i nešto gde sam svoju poeziju utkao u neki glas koji potiče sa dinarskog podnevlja, gde su i svi moji preci, i babe i dede, a i roditelji imali sklonost prema muzici, slikarstvu, pevanju i sviranju raznih instrumenata. Moj ćale svira 5-6 instrumenata i kaže da bolje peva od mene, ali neće!
Trenutno Vam je prepun raspored. Nižete nastup za nastupom. Kako to podnosite Vi, a kako Vaša porodica? Da li su se vremenom navikli na Vaš tempo rada?
– Uglavnom se ovi stariji snalaze. Ćerke i sin su već odrasli ljudi, a ova mala dvojica su… Oni mi, nekako, najviše fale. Međutim, potrudio sm se da im kod kuće napravim takav kutak, da su kao u bajci. Svega tu ima i jelka, i pokloni… podrazumeva se i Deda Mraz. Oni se tu osećaju sigurno, igraju se i u svom su svetu. Porodica kao porodica, verujem da su neke stvari u svakoj kući iste.
Da li Vam bude teško u trenucima kada gledate kako svi uživaju u muzici, čestitaju praznike i ljube se, a Vi radite?
– Jeste teško, ali ja sam prihvatio ulogu žrtve, jer imam mnogobrojnu porodicu, koja je sticajem raznih okolnosti završila tu gde jeste. Nije bilo od početka tako. Ćale mi je dugo radio u Nemačkoj, ja kao dečak nisam osećao da mi je falilo, imao sam sasvim normalno odrastanje. Nego sam sa 14 godina došao u Beograd, 80-e godine, i upravo sam napravio jednu pesmu koja će izaći, baš o tome – opisao sam do detalja situaciju kako je izgledalo to veče, kako su rakiju pili do ponoći, kako su majci uplakane oči i kako je ćale rekao: “Ajde, ne budali, pametan je on, snaći će se mali”. Još kao srednjoškolac sam pisao pesme za pevače. Neke su mi se svidele kako su otpevali, a neke nisam osetio. Prosto nisam osetio onu emociju koju sam ja imao dok sam pisao taj tekst. Prva pesma koju sam komponovao je “Nema raja bez rodnoga kraja”, koja je ostala za sva vremena, kao himna. Čak je postojala i jedna anegdota kada su hapsili na ratištu one koji eskiviraju. Samo su ulazili u kafane i tamo gde vide da uz pesmu ljudi dižu ruke, samo ih pokupe. Propevao sam onog momenta kada sam bio razočaran u izvedbu mog teksta za koji mi se nije dopalo kako je otpevan. Ja sam rekao da ću makar da unesem dušu, i tako je i bilo. Kada sam prvi put čuo “Božić je”, tada sam bio najsrećniji. Ali te stvari sada ljudi ne razumeju, niti umeju tako da se raduju. Čini mi se da je sve izgubilo vrednost.
Vaše pesme su životne i dobrim delom biografske. Da li još uvek za Božić “pucaju prangije”, kako u pesmi kažete?
– Nažalost, tamo gde sam ja rođen, malo ljudi je ostalo da živi. To su sve starci i žene. Uvek mi predstavlja neku radost i sreću kad dođem dole, ali toliko pomešanu sa tugom, da mi se uvek toliko pomešaju emocije i nekako bih opisao to stanje kao red kiše i red sunca. Otišao sam posle 24 godine u rodni kraj ispod Dinare, bilo nas je 800 tamo, pevali smo jedno sat vremena, a onda smo plakali jedno sat vremena. Pomeša se sve to u čoveku. U jednu ruku volim što sam otišao i šta sam od života napravio, a u drugu mi je krivo, jer nije to to. Tamo je sve toliko drugačije – zaraslo u travu, neće da naprave put normalan, jer da hoće da naprave put, ljudi bi se vraćali. Nekome očigledno da nije stalo da se ljudi vraćaju.
Sada proslavljamo u Surčinu kod mojih roditelja, imam porodičnu kuću tamo i svi se okupimo. Mnogo smo velika familija i dođu moja deca, od brata deca, snajke… i tako svi zajedno provedemo to vreme. Roditelji su mi živi i jako sam srećan što su živi, pošto su već u ozbiljnim godinama. Otac ima 84, ali izgleda fenomenalno, to su ti geni dinarski, to je čudo jedno! I stara (majka prim.aut) blizu 80 ima, 79 tačnije i jako su stameni. Ne znam, valjda su tako navikli da žive – oni jedu sve redovne obroke, nisu kao mi koji doručkujemo u 4 popodne, pa odemo na pljesku. Kakvu pljesku, alo bre! Mislim, ono što ne ide – ne ide! Zdravije žive, znaju! Ujutru je uvek rakija, pa kafa, pa opet rakija, pa med!
Postojala je inicijativa da se ta Vaša rodna kuća renovira. Šta se trenutno dešava na tom planu i da li je istina da su u Vašoj kući pronađene šoljice za kafu i rakijska čaša, kao jedini svedok da su tu živeli ljudi?
– Jeste, ali ja sam bio prvi protiv toga. Ćale moj je bio do zadnjeg dana na ratištu, on se toliko razočarao u sve da mu je mrsko da uopšte ode tamo. Neće. Majka je uvek htela, ona bi se vratila bez razmišljanja, ona bi spavala i u golim zidovima, ona je takva, ali on neće. Zato i nema potrebe da je neko renovira, da bi je neko ponovo rušio… Postojale u neke indicije čak i iz Republike Srpske i samog predsednika da obnove kuću, da to bude jedan svojevrsni muzej, da ostane pošto je ta kuća gde sam ja rođen od kamena, nisu mogli dalje da je diraju. Jako je lepa, i sad je moj neki rođak tamo istovario seno. Desila se jedna smešna situacija kada sam došao i pokazao zvanicama da sam živeo ovde, pa otvorio vrata i krenulo seno da ispada!
– Istina je da su nakon što smo napustili kuću pronašli te predmete o kojima su svi pričali, čak i neke rokovnike, pa i moju jednu zbirku pesama. Tu je bila i ona “na livadi, gde je breza bela, voleli se ja i Danijela”, a bilo je i još dobrih pesama koje sam kasnije snimio… Nostalgično je sve to i teško mi je dok pričamo. Tako se i zove pesma koju sam pominjao, “Nostalgija zove”. Nostalgija ubija jače nego pre, ostalo mi srce kod Dinare.
Foto: ST/D. KADIĆ
Čini se da ste promenili narativ i zašli u romantičarsko polje kada je Vaša poezija u pitanju?
– Jesam, ja sam uvek to i bio. Prvi album koji sam snimio je “Večeras dame biraju”, jedan valcer genijalan, i taman se tad zakuvalo, rat počeo. Ljudi tada nisu mogli da imaju osećaj za takvu pesmu, ništa, e onda sam pevao da “krv nije voda” i sve što je u skladu sa tom poetikom. Taj patriotski naboj i nacionalne stranke je pobedio i kod jednih i kod drugih, a i kod trećih. Nikome tada nije bilo do “Danijele”, a posle je postala himna. Posle sam pisao Danijelu u nastavcima, kao Kasandru, u nastavcima! Evo je, stigla Danijela, vratila se i kod jednih, i drugih i trećih.
Ja sam se samo vratio tom svom prvobitnom, jer kod mene je uvek bilo ljubavi na prvom mestu. Ja sam čak i hendikepiran što je stigao rat. Ja bih bio zvezda svih ovih prostora, i to je nešto u šta sam sasvim siguran. Zato što sam ja i pre rata pevao u Sarajevu, i tamo sam naučio veliku životnu školu, i pevanje, i muzike. Radio sam rame uz rame sa najvećima koji postoje, bila je uvek najpunija ta sala na Čengić vili, gde sam ja pevao, još 1988. I dolazili su mi svi. Sad pazite, pogledajte taj moj hendikep kad počne rat i da mi dolaze samo moji Srbi. I opet ne mogu ni njima se napevati koliko ih dolazi, a zaislite samo da je ostalo kao tad i da svi dolaze. Ali ne mogu da se žalim, imam ne armiju fanova, nego vojsku!
Pomenuli ste zbirku koja je nađena u napuštenom porodičnom domu, ali i promene koje je donelo vreme. Na čemu sada radite, kako izgleda Vaš kreativni proces?
– Da, sada postoje neke nove pesme, a i pomenuo bih da se vraćam tom svom prvobitnom radu. Sada ću da dokažem nekim nevernim Tomama da mogu da napravim bolju pesmu od Balaševića, vojvođansku pesmu! Pa čak i od Zvonka Bogdana, samo da im dokažem, a čućete i tu pesmu. O Somboru imate samo onu “Fijaker stari ulicama luta”, a ja sam napravio jednu novu pesmu, po jednoj istinitoj priči koja me je tako dirnula i jako je emotvina. U pitanju je jedan dečak koji je rođen kada je otac njegov služio vojsku u Somboru, nije znao za njega, posle je majka otišla u London da živi, a ja sam upoznao tog dečaka. To je nešto neprocenjivo: “jedan momak, crnokosi, kažu moje ime nosi”. Biće to opasna pesma, tu sam celu priču ispričao i fijakere povezao. Napravio sam još jednu pesmu na sa sa, odnosno na južnu prugu i sam Niš. O Romkinji, naravno. To je tema koja je nepresušna. Romi su večiti nomadi, skitnice: točak, zemlja i nebo su njihovi. Međutim, i za to su me podstakle priče i stvari iz našeg naroda. “Ko s Cigankom bio nije, njega večno maler bije”. Ne, ne, samo su mi tako pričali, tako kaže narod – nasmejao se od srca Baja na naše pitanje da li to govori iz ličnog ili tuđeg iskustva.
– Međutim, ostao sam veran Dinari, Momčilu, vojvodi, Srbiji. To je moje, deo mog identiteta.
Vratila bih se na praznovanje Božića u Vašem domu.
– U Surčinu ima i jedna crkva, sa sveštenikom se poznajemo i dolazi nam kada je slava, obavezno za Božić ispoštujemo i te običaje… ali bilo je lepše čini mi se kada se praznovalo dole, kad sam bio dečak. To mi je ostalo u sećanju, tako sam i napravio pesmu, kada me je baba Smilja pokojna vodila u crkvu, znam da sam prvi put u crkvi umalo pao u nesvest. Tamjan me je ošamutio i pitali su me kasnije šta bih hteo da se oporavim, a ja sam izvoljevao uštipke! Te su mi slike zauvek ostale. I gledao sam ono dok se svi ljube i čestitaju, piju rakiju i vino… prava povezanost, prava stvar. I ostalo mi je u sećanju sve to tako živo… tako sam i napravio pesmu “Božić je”. Sva je slikovita i zato je i prošla, svakoga dirne u najtanju žicu. Svako sebe nađe tu. Onaj moj zvonar sa zvonika, njega sam sreo u Sremskoj Kamenici, kod Novog Sada. I to nakon 25 godina! Baš taj što mu je inje u kosi i što zvoni na zvoniku isto kao i pre 25 godina mi je rekao: “da nemaš možda cigaru” – specifičnim promuklim baritonom rekao je Mali Knindža.
– To “da n‘maš c‘gaaru” mi je bilo toliko simpatično, jedna sitnica u životu, ali tako drago sećanje.
Kako onda definisati duh praznika, ali i uopšte duh i duhovnost u današnjem, modernom vremenu?
– Moderno vreme… Nažalost, postale su našoj deci neke zapadne stvari mnogo pristupačne zbog interneta i zbog društvenih mreža. To me jako plaši. Sve te ludaje: Tiktokovi, Crni petkovi, Noć veštica i te stvari koje ljudi rade zarad klikova. Ali nažalost, bombarduju nas tim i onda ne možeš pobeći, nameću nam to. Ali ja se trudim da decu učim onim našim pravim vrednostima, izvornim vrednostima i da znaju ko im je deda, ko im je baba, ko im je tata i ko je mama… Sve je to izgubilo na vrednosti i jako je teško u današnje vreme, pošto su društvene mreže uzele maha, da to nije normalno. Na ove starije više ne mogu da utičem, ali sa mlađim sinovima muku mučim, ne mogu da im dozvolim. Ja im dam po pola sata da igraju igrice, i uglavnom čak i ne preferiraju. Igraju “Super Mario”, “Nintendo”, gde nema nasilja… ali kada se osvrnem oko sebe, vidim da se dosta toga izgubilo i otišlo u vražju mater. Zato nam se i dešavaju ove stvari. Videli ste samo koliko je omladine poginulo zbog selfija! Neko da bi napravio što bolju sliku je u stanju da se popne na žice i da ga sprži struja! Strašno! Znači da niko ne može da spori ogroman uticaj društvenih mreža i mislim da je to malo poremetilo gotovo svakoga. Ali ko se drži toga da je duhovan, on će to i ostati. Mislim, mene ne može da promeni, nema šanse! Za mene je Sveti Trifun i ne može biti nikako Valentinovo! Ja sam zaljubljen 365 dana u godini, a ne samo taj dan!
Da li u tom smislu imate neku opštu poruku? Kuda biste voleli da krene ovaj svet i šta biste želeli da moderan čovek shvati?
– Neke stvari su neminovnost, ali pogledajte sada ovo što se zove veštačka inteligencija! Ja sam napisao jednu pesmu za Džeja pokojnog, ali je, nažalost, bolest bila brža od njega i nije otpevana. A pesma je genijalna. “Glumac” se zove, fantazija. I sad smo je snimili sa njegovim glasom. Isto kao da je on otpevao! Ja ne znam da li da pitam njegovu ženu i decu da li mi možemo da pustimo to, imam kadrova za spot, imamo sve. Jer priča je životna, i zvuči kao da ju je otpevao Džej! Međutim, razmišljao sam i o tome da se mogu naljutiti, jer veštačka inteligencija ne podleže zakonu. Tako da za sada stoji pesma. Međutim, to mi je dokazalo da možeš da namestiš štagod hoćeš! Da li ste videli Trampa i onaj snimak: “Ja sam rođen u Republici Srpskoj”… Nema veze sa životom! Dakle, može se lako manipulisati i namestiti svašta, može da vas zavadi sa nekim, može da se desi svakakav scenario, ni naslutio ne bi! To je jako opasno, ja sam to primetio. Igrice kao igrice sa pucanjem, to je još crnje. Bili smo svedoci… Videli ste i sami, strahota za stahotom. To me najviše plađi zbog dece. Supruzi stalno govorim da vodi negde decu, idu i u Liku i u po onoj našoj prelepoj prirodi, skakuću po potocima, seno kupe, sve hoće da rade! Oni idu tamo, ja ne idem.
Foto: youtube.com/Premijera Official
Po čemu ćete pamtiti godinu koja je iza nas?
– Sve mi brže godine prolaze, što sam stariji. I sve više starim. Prosto mi je neverovatno, kao da sam juče bio dete, 25 godina mi je proletelo kao tren! Ili smo mi bili drugačiji i sporije se živelo… hteo bih taman da iskoristim priliku i da se nadovežem na ono pitanje o životu: sporije se živelo, zato je i lepše bilo. Sada svakak kuća ima 2-3 automobila, ubiše ovi izduvni gasovi, nemaš parking mesta, ljudi se posvađaju oko toga… sve to izaziva neku vrstu konflikta i neprijatnih situacija. Tamo gde sam ja odrastao ujutru u 6 prođe jedan autobus, zapraši onu cestu, i kad se bude vraćao iz Knina, još jednom uveče. I to je to – sa setnim osmehom izgovara Baja.
– A preko dana trava se njiše i miriše! Predivni mirisi… detinjstvo! – poetski je poentirao pevač.
– Ja sam mnogo knjiga pročitao, preferirao sam rusku književnost, bio sam opsednut Jesenjinom. Jesenjin mi je bio auuu… ah, ta “Ana Snjegina”! To je neka posebna lepota. Pad carske Rusije i kada on dolazi u selo Ani Snjeginoj, a već im oduzimaju kuću..
Ko nekad, ogrnut u plast ovčarski,
k staji za seno koračam ja.
Idem kroz bujnu baštu široku,
pada na lice jorgovan bled.
Tako je draga mom vrelom oku
ograda stara, sav dugi red …
Nekad sam kraj tih vratnica dvojni’
imao šesnaeet godina, pre …
I devojka je — drug nerazdvojni,
rekla mi tiho i nežno: “Ne!”
Daleki dragi dani nesveli —
nikad da iščezne ta slika, glas …
Tih godina smo mi svi voleli,
ali su malo voleli nas – glase stihovi Sergeja Jesenjina koji su nažalost postali glas mnogih generacija, širom sveta.
Za kraj nam recite kakve su vaše želje u Novoj godini na ličnom, a kakve na profesionalnom planu?
– Želje su mi, makar mi deluju, jednostavne. Da budemo zdravi svi i da malo smanjimo obim posla. Ja imam 58 godina i po mojim merilima, to su ozbiljne godine. Sa druge strane, ne znam kako bih se osećao da ne radim, to me ispunjava. Možda kada bih se usedeo da ne radim, ko zna šta bi se desilo. Neminovno je da ću raditi velike koncerte. Sada sam se usresredio na ideju da ću da radim velike koncerte po Srbiji, jer sam zaista zadovoljan. Imao sam koncert u Vranju, Prokuplju, Trsteniku, u Paraćinu sam bio kada je Zvezda igrala sa Barselonom, i to mi je najveći uspeh! Zamislite samo utakmica Lige šampiona i kod mene puno! To je… To je nagrada za sve uživotu. I za lepo i za patnju.
Da li možda možemo da očekujemo Baju u Areni – našalili smo se malo sa Mirkom znajući da nema takve ambicije, ali da je Arena među pevačima postala trend.
– Ne! Ne preferiram to, nisam za to. Ja bih neku livadu nešto još jače nego Ušće, negde gde svi možemo da dođemo na livadu da se družimo, kao nekad u Bosni, u Lici… Ovi da bacaju kamen, ovi da vrte meso, da se grle, ljube… da se setimo ko smo i zašto smo.
