VENČANjE ima svoju cenu, ali za gluve ona je uvek veća. Pored takse zamatičara, neophodno je da plate uslugu tumaču. Bez toga čin stupanja u brak nije moguć. Taj uvećan račun, koji prati gotovo svaki deo života gluvih i nagluvih osoba, skoro niko, osim njih, ne evidentira.
D.B.M.
Ali, to nije njihov najveći problem. Prema rečima Mihaila Gordića iz Saveza gluvih i nagluvih Srbije, problem je što tumača za srpski znakovni jezik nema dovoljno. U Srbiji, prema proceni Svetske zdravstvene organizacije, živi od 130.000 do 180.000 ljudi koji imaju problem sa sluhom, a po podacima lokalnih udruženja oko 13.000 gluvih i nagluvih osoba koristi srpski znakovni jezik. Za njih je, po evropskim standardima, potrebno oko 4.000 tumača. Ovde je, međutim, aktivno tek nekoliko desetina.
– Teško je utvrditi tačan broj tumača za srpski znakovni jezik – kaže Gordić za “Novosti”. – Od 2006. do 2017. Savez gluvih i nagluvih izdavao je sertifikate za tumače posle svega pet dana obuke. Takvih sertifikata ima oko 400. Na sreću, ti ljudi nikad nisu radili kao tumači. Nije teško proceniti kakav je njihov nivo znanja, a o poznavanju zajednice i kulture gluvih i da ne govorim. Ozbiljna obuka za tumača srpskog znakovnog jezika mora da traje najmanje dve i po do tri godine, kao i za bilo koji drugi jezik.
Foto: Depositphotos
Savez je prošle godine na spisku imao 24 tumača, koji su pokrivali užu Srbiju i KiM. U Vojvodini ih ima još petnaestak.
– Na spisku Ministarstva pravde nalazi se 17 tumača, ali su dva u međuvremenu preminula, što znači da ih je 15 – kaže Gordić. – Dakle, ni tu nemamo precizan podatak. Problem je što i ovo malo tumača što imamo, polako gubimo. Povlače se iz profesije, ne zato što ne žele da rade, već zato što ne mogu da žive od tog posla. Nije problem samo u visini naknade, već i u tome što nemaju status. Oni ne mogu da se zaposle kao tumači, nemaju pravo na bolovanje, odmor, doprinose. To zanimanje postoji u šifrarniku, ali u praksi ne postoji. Ljudi se zaposle na drugim radnim mestima, a onda paralelno obavljaju posao tumača.
Za ove prevodilačke servise iz budžeta Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja izdvaja se 180 milona dinara.
– Iako na prvi pogled to izgleda kao velika suma, kada se taj novac raspodeli, tumači na terenu, koji rade svakodnevno, dežuraju za hitne intervencije i obezbeđuju onlajn uslugu 24 sata, primaju oko 40.000 dinara neto mesečno. Posledice već vidimo. Prošle godine jedna osoba je preminula, a dva dobra tumača su napustila profesiju. Jedna od njih je otišla da radi u supermarketu. Njeno pismo nas je sve rasplakalo. Najmlađi tumač za srpski znakovni jezik u Srbiji ima 39 godina. Kako da privučemo nove tumače kad ne možemo da zadržimo ni one što imamo?!
D.B.M.
Razgovor sa Gordićem prevodi tumač Vera Jovanović, čiji su roditelji, kaže, bili gluvi. Po formalnom obrazovanju ona je profesor italijanskog jezika, bavi se pozorištem i prevođenjem, a srpski znakovni jezik je naučila zahvaljujući ličnom afinitetu, upornosti i ljubavi. Ona jedina u Srbiji ima sertifikat za prevođenje u oblasti internacionalne znakovne komunikacije.
– Sve je postigla sama, i tu je suština problema – ističe Gordić. – Usluga postoji zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca. To se videlo i kada usluga tri meseca nije finansirana. Nije prestala da postoji, jer su tumači nastavili da rade besplatno. I niko im nije rekao hvala što su pristali da rade bez ikakve naknade. Ovaj posao opstaje na entuzijazmu.
U Srbiji imamo jednog doktora nauka iz oblasti lingvistike znakovnih jezika – Draganu Raičević Bajić, koja se školovala na Univerzitetu u Gentu.
– Ona nije gluva osoba, niti je tumač, ali potiče iz porodice gluvih i poznaje srpski znakovni jezik. Ipak, da bi se bavila lingvistikom, morala je da se obrazuje u inostranstvu. Savez se godinama zalaže i da se na Filološkom fakultetu otvori katedra za srpski znakovni jezik, ali i dalje ne nailazimo na otvorena vrata. Čovek više ne zna šta je problem, da li nedostatak sluha ili nedostatak volje.
U nastavu srpskog znakovnog jezika pokušavaju da se uključe i gluve osobe. Među njima je i Vojislav Đorđević koji je završio obuku i predaje u akreditovanoj školi pri organizaciji gluvih Beograda.
– Gluve osobe su najbolji predavači srpskog znakovnog jezika, jer oni koji žele da ga savladaju moraju da uđu u svet i kulturu gluvih. Sa dobro obučenim gluvim predavačem napredak je bolji – uveren je Gordić.
Mnogo je prepreka na koje nailaze gluva i nagluva deca tokom obrazovanja, bilo u redovnim ili u specijalnim školama.
– U školama za gluvu decu uglavnom se obrazuju za treći stepen – kaže Vojislav Đorđević. – Jedini smer sa četvrtim stepenom je grafički dizajn. Ja sam to završio, ali posle toga praktično nemate prohodnost ka daljem obrazovanju, jer je nivo znanja koji dobijete u tim školama nizak. Razlog je što se srpski znakovni jezik ne koristi u nastavi, već se primenjuje oralni metod. Nastavnik govori, a učenici čitaju sa usana. Mnogo je teško 45 minuta gledati u jednu tačku i pokušavati pratiti nastavu. Teško je izdržati i pet minuta. Nastavnik se često okreće ka tabli, ne gleda stalno u učenike. Takav sistem se kod nas uporno održava, a posledica je da gluvi izlaze sa nižim nivoom obrazovanja.
Rade kao higijeničari i fizikalci
– MEĐU gluvim osobama je najmanji broj nezaposlenih u odnosu na druge kategorije osoba sa invaliditetom – kaže Gordić. – Gluvi i nagluvi najčešće rade kao higijeničari, fizički radnici, sa najnižim zaradama i bez mogućnosti napredovanja. Oni ne mogu da budu profesionalni vozači, da rade na viljuškaru… U mnogim zemljama Evropi i Americi oni voze kamione, čak i avione. U Moskvi postoji udruženje koje zapošljava gluve taksiste. Tamo je to moguće, ovde nije. U vreme SFRJ postojale su radionice i preduzeća u kojima su se gluvi zapošljavali odmah posle školovanja. Bilo ih je oko 30. Postojale su i sportske, kulturne i društvene aktivnosti za gluve. Reprezentacija gluvih u fudbalu bila je četiri puta prvak sveta, šahisti su bili majstori i velemajstori, a jedan naš predstavnik bio je osnivač i dugogodišnji predsednik Svetske federacije gluvih.
Đorđević navodi da je to razlog zbog koga gluve osobe ne mogu da konkurišu za bolje poslove:
– Dve gluve osobe koje su završile grafički dizajn zaposlile su se u firmi koja se bavi pripremom za štampu, ali su ih posle dva-tri meseca otpustili, jer nisu imali znanja koja se očekuju. Nije bila namera da ih diskriminišu, već su bili zatečeni time šta ti mladi ljudi zapravo nisu naučili. U školama za gluve predaju defektolozi – surdolozi i logopedi – od srpskog i matematike do biologije i fizike.
U Savezu kažu da Zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju ne prepoznaje osobe sa urođenom gluvoćom, pa samim tim ni pravo na novčanu naknadu. Za razliku od drugih kategorija, poput slepih, koje ostvaruju podršku, gluvi se u praksi tretiraju kao da su u potpunosti samostalni.
– Država nas smatra samostalnima, ali ne prepoznaje troškove koje ta “samostalnost” nosi – upozorava Gordić.
