Након што су трофејне српске репрезентативке Јелена Брукс и Милица Новаковић за РТС говориле о проблемима и изазовима са којима су се суочиле због трудноће током спортске каријере, настављамо да се бавимо положајем спортисткиња у другом стању и њиховим правима у професионалном спорту.
О овом питању разговарали смо са саговорницима из света спорта и права, који су указали на бројне недоумице у пракси, али и на могућа решења када је реч о заштити права спортисткиња током трудноће и породиљског одсуства.
Стручњак за спортско право Борис Милетић, некадашњи потпредседник Већа за решавање спорова Фудбалског савеза Србије, и професор спортског права на Правном факултету Универзитета у Београду др Ненад Тешић објаснили су правни оквир који регулише трудноћу и породиљско одсуство спортисткиња. Са друге стране, кошаркашки агент Мирослав Којић указао је на интересе и одговорност свих страна укључених у процес закључивања уговора.
Агенти и клубови – ко сноси одговорност?
Јелена Брукс је у разговору за портал РТС-а навела да јој је мађарски Шопрон раскинуо уговор након што је остала у другом стању. Управо због тога питање заштите трудних спортисткиња постаје све значајнија тема у женској кошарци.
Кошаркашки агент Мирослав Којић сматра да се проблем налази на више нивоа.
“Клубови планирају своје буџете и у складу са њима одређују примања играчица. У разговорима са представницима клубова често чујем аргумент да у случају трудноће губе играчицу на одређени период, да су дужни да исплаћују уговорене обавезе из сопствених средстава, док држава у појединим земљама не преузима никакве трошкове. Управо зато неки клубови инсистирају на уговорним клаузулама које им омогућавају једнострани раскид уговора у случају трудноће, без икаквих даљих обавеза према играчици. По мом мишљењу, то је потпуно неприхватљиво.
Још већи проблем је спремност многих играчица да потпишу такве уговоре. Најчешће истичу да не планирају трудноћу током трајања уговора и да не желе да пропусте прилику за добар финансијски ангажман или наступ у квалитетном клубу.
Агенти се овим питањем не баве довољно озбиљно. Њихов примарни циљ је да обезбеде ангажман за своју клијенткињу и остваре уговорену провизију. То се може описати као линија мањег отпора или као недовољно професионалан приступ. Ипак, важно је нагласити да агенти понекад немају друго решење. Ако је играчица вољна да потпише уговор под понуђеним условима, чак и они који желе да заштите њене интересе често одустају од даље борбе“, истиче Којић и додаје да ни поједине бивше кошаркашице својим коментарима попут “ни ми нисмо имале боља права“ не доприносе побољшању ситуације.
Којић сматра да би агенти морали да имају много чвршћи став када су у питању клаузуле које се односе на трудноћу и породиљско одсуство.
“Агенти би морали да одбију сваки уговор који садржи спорне одредбе и да играчицама које заступају објасне потенцијалне последице. На тај начин спортисткиње остају без примања и ускраћује им се једно од основних људских права. Међутим, то је могуће само ако сви агенти заузму исти став и искрено стану на страну клијенткиња. У пракси је то готово немогуће све док не постоји институција која ово питање системски регулише“, наводи Којић.
Према његовим речима, слични проблеми постоје широм Европе – у Мађарској, Турској, Грчкој и Чешкој – док су Француска и Немачка међу ретким примерима добре праксе.
“У једном случају успели смо да договоримо да играчица има сва права која јој припадају по закону државе у којој наступа. Занимљиво је да је играла за исти клуб више година и да клаузула о трудноћи никада није била спорна, све док клуб није проценио да је ушла у животно доба када би могла да остане трудна“, прича Којић.
Фифини прописи о заштити трудних фудбалерки
Као најорганизованији и финансијски најмоћнији спорт, фудбал је међу првима детаљно уредио питање трудноће професионалних спортисткиња. Ипак, ради се о бизнису међу спортовима и спорту међу бизнисима. Фифа је организација чији су прописи често узор другим глобалним спортским федерацијама, савезима и асоцијацијама.
Професор др Ненад Тешић и Борис Милетић, стручњак за спортско право, детаљно су објаснили одредбе Фифиних прописа које се односе на трудноћу играчица.
Према тим правилима, спортисткиње имају право на најмање 14 недеља плаћеног породиљског одсуства, од чега је одређени период обавезан пре порођаја. Током тог времена имају право на накнаду зараде, а клуб је дужан да им обезбеди одговарајућу здравствену заштиту.
Фифа изричито прописује да трудноћа не може бити разлог за једнострани раскид уговора. Уколико клуб раскине уговор због трудноће, такав раскид сматра се неоправданим и може довести до финансијских и спортских санкција, укључујући и забрану регистрације нових играчица током одређеног броја прелазних рокова.
“Омогућено је да се играчица по повратку са породиљског одсуства региструје и ван редовног прелазног рока. Циљ ове одредбе јесте да се спречи да играчица трпи последице због трудноће и мајчинства“, објашњава Тешић.
ФСС усклађује прописе са Фифом
Све је то лепо док је на папиру, али је ситуација на српским теренима прилично сложенија.
Милетић је кроз свој примарни позив и касније функције у телима ФСС-а увидео да је женски фудбал у Србији, како сам каже, „на аматерском нивоу“.
“Велики број клубова организован је на аматерском нивоу. У таквим околностима спортисткиње често немају професионалне уговоре, па самим тим ни пуну правну заштиту коју би имале као запослене особе. Углавном играчице потписују са клубовима уговоре о стипендији, па их, на пример, запосле у фирми власника клуба ради додатног прихода. Тек у тој прилици, на основу уговора о раду, могу да остварују своја права на трудничко боловање и породиљско одсуство, које притом плаћа држава“, каже Милетић.
У Правилнику ФСС-а о регистрацији и трансферу играча постоји дефиниција породиљског одсуства и наведена су одређена права, али нема њихове детаљне разраде, коментарише Милетић.
“Многи савези, па и ФСС, су Фифин правилник преписивали, јер морају да буду идентични. Одређени чланови нису прилагођени локалном подручју, што је потребно. Уопште нису предвидели пропозиције за играчице“, истиче Милетић.
Уз констатацију и сагласност са Милетићем да је женски фудбал у Србији углавном аматерски, проф. др Ненад Тешић додатно објашњава појединости из српског законодавства.
“У Србији се разликују два института: трудничко боловање и породиљско одсуство. Уколико спортисткиња има уговор о раду, примењују се одредбе Закона о раду, којим је регулисано породиљско одсуство. Трудничко боловање уређено је Законом о здравственом осигурању. Такође, у самом Уставу постоје одредбе о посебној заштити деце и жена. У погледу фудбалерки у Србији, примарно се примењује одговарајући правилник Фудбалског савеза Србије. Како ово питање у њему није детаљно разрађено, пред фудбалским органима, по мом уверењу, било би могуће позвати се непосредно на релевантне прописе Фифе који регулишу минималне стандарде заштите трудница и породиља“, истиче Тешић.
Заједнички закључак Тешића и Милетића јесте да је преко потребно професионализовати женске лиге и обавезати клубове да закључују професионалне уговоре са спортисткињама. Када би статус спортисткиња био јасније дефинисан, питања трудноће, породиљског одсуства и заштите од дискриминације решавала би се аутоматски кроз постојећи правни оквир. Тада не би било потребе да се сваки случај решава појединачно и кроз неуједначено тумачење прописа.
У Србији постоји простор за унапређење, посебно кроз детаљније прописе и већу професионализацију женског спорта. Управо би такве промене допринеле већој правној сигурности и бољем положају спортисткиња, како би мирне главе и с осмехом на лицу могле да уживају у најрадоснијој фази живота сваке жене.