To je bila jedna od važnih zapadnih reformi Petra Velikog: Putin priznao nestašicu krompira u Rusiji

Postojanje ozbiljnog nedostatka krompira u Rusiji konačno su priznali predsednik Vladimir Putin, pa čak i sam „krompir firer“, beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko.

Cene su gotovo utrostručene u odnosu na prošlu godinu, piše The Moscow Times.

Međutim, trenutna kriza cena krompira samo je najupadljiviji nastavak opšte prehrambene krize s kojom se Rusi suočavaju, a koja je počela 2014. godine kada je Moskva zabranila uvoz evropskih mlečnih proizvoda, mesa i druge poljoprivredne robe kao odgovor na zapadne sankcije zbog aneksije Krima.

Kremljski propagandisti su tada uzvikivali da će rado živeti bez italijanskog parmezana, a Margarita Simonjan je čak obećala da će nositi pocepane hulahopke ako to može doprineti veličini Rusije.

Šta bi time postigla i šta bi to reklo o veličini Rusije, posebno je pitanje.

Činjenica je da je sir dostignuće kulture, remek-delo prehrambene tehnologije i najdemokratskiji proizvod. Milioni Italijana možda nisu čitali Dantea niti videli dela Botičelija, ali su dobro upoznati sa kvalitetima različitih sireva, jer je kuvanje najdostupniji deo kulture jedne zemlje.

Da se vratimo na krompir – važno je zapamtiti da je njegovo uvođenje u Rusiju bila jedna od važnih zapadnih reformi Petra Velikog, zajedno sa Tabelom činova i porezom na bradu.

Ruski narod je isprva bio vrlo sumnjičav prema krompiru, verujući da vlast želi da ih otruje.

Ali ova skromna biljka s vremenom je postala svakodnevna namirnica.

Postoji priča da su kasnih 1980-ih, kada je Mekdonalds došao u Rusiju, američki tehnolozi brze hrane naišli na problem da u zemlji nije bilo krompira pogodnog za ljudsku ishranu.

Sovjetski krompir bio je namenjen ishrani stoke i nije bio pogodan za sečenje i prženje. Prvo su kupovani krompiri ljudskog kvaliteta iz Poljske. Zatim su Rusi uspeli da ga sami uzgoje.

Kada hrana, čak i nešto tako jednostavno kao krompir, poskupi, dolazi do nevidljive katastrofe. Ljudi ne prestaju da jedu, ali počinju da se hrane jednolično – vrteći se između testenine i krompira. Možda su pojedinačni slučajevi podnošljivi. Ali kada to utiče na široke slojeve stanovništva, problemi počinju da izbijaju.

Auto članka Valerij ŠPanjuškin piše da je video katastrofalne posledice ove situacije u Rusiji 1990-ih.

Video sam ih u sirotištima – bila su puna dece sa spina bifidom, kilom kičmene moždine koja nastaje još u materici zbog nedostatka vitamina i drugih hranljivih materija.

Ta nesrećna deca nisu znala da hodaju, govore niti da kontrolišu creva. Majke koje su ih napustile nisu samo gladovale – nisu imale mogućnost da se hrane uravnoteženo.

Užasna sudbina te dece bila je da leže u krevetićima ceo svoj kratak život, zureći u tavanicu i trpeći stalne glavobolje.

Deset godina kasnije, deca sa spina bifidom gotovo su nestala iz sirotišta, ili su postala retkost.

Pitao sam lekara specijalizovanog za ovu bolest kako da objasni smanjenje broja obolele dece. Lekar je odgovorio: „Majke su počele da se hrane normalno. To je cela tajna.“

Kada krompir poskupi, ljudi ne prestaju da ga kupuju. Na kraju krajeva, mora nešto da zameni testeninu.

Ali prestaju da kupuju ribu i povrće koje bi jeli uz njega, što vodi ka neuhranjenosti koja će naneti nepopravljivu štetu ruskoj kulturi, obrazovanju i zdravstvu decenijama unapred.