Grčkoj oceubistvo bilo dozvoljeno, nego zato što u to vreme, mnogo čestitije od potonjih – o našem da i ne govorimo – niko ni u najkošmarnijem snu nije mogao zamisliti da bi neko mogao da ubije oca.
Kako je vreme proticalo, običaji su se kvarili, čestitost je opadala i tako je u jednom momentu i jedan antički Grk – kome istorija nije zabeležila ime – potegao, pa ubio oca. Momentalno je propisana (i izvršena) veoma stroga kazna, ali se – vidite sad antičkog vraga – u to doba smatralo da ljaga i saodgovornost za oceubistvo pada na čitavu zajednicu. Ima logike: kakav smo mi to polis u kome razmetni sinovi ubijaju očeve.
Od tih vremena naovamo običaji su se sve više kvarili, čestitosti je bivalo sve manje, pa se u jednom momentu u zemlji Srbiji dogodio zločin za koji – na podobije antičkih vremena – nije bila predviđena kazna, jer niko ni u najluđem snu nije mogao sanjati da je masovno ubistvo dece koje je počinilo dete uopšte zamislivo, a kamoli moguće. A eto, i to se dogodilo.
Taj masakr je bacio ljagu na čitavo društvo, nije se to moglo sakriti, još manje gurnuti pod tepih, iako je – što je bilo dibidus predvidivo – bilo pokušaja transfera ljage na one druge.
Strogo uzev, za takav zločin, za razliku od zločina oceubistva, nije moguće propisati kaznu. Šta raditi? Kako kazniti? Streljati ili obesiti maloletnog ubicu – što mu u Engleskoj sve do pred kraj XIX veka ne bi ginulo – ili ga osuditi na doživotni zatvor, što po važećim zakonima zbog maloletnosti nije moguće.
Ali ako nije moguće osuditi maloletnog ubicu, moguće je osuditi njegove roditelje, na koje, doduše, pada jedan deo odgovornosti – po mom sudu jedva malo veći od odgovornosti čitavog društva – ali nipošto onoliki koliki im se godinama pripisuje i „pakuje“, jer niti su roditelji podstrekavali maloletnika, niti su mu dali smrtonosno oružje, niti su ga – nota bene – odgajali bitno drugačije (i lošije) nego što se muška deca odgajaju u duhu srpske junačke tradicije.
Roditelje pobijene dece razumem, oni traže makar posrednu kaznenu kompenzaciju za užas koji su preživeli, ali ljigavi nastupi roditeljskih advokata bacaju dodatnu ljagu na čitavo društvo, ionako do guše ogrezlo u svakojake ljage.
Naročito mi u celom zamešateljstvu na qwrz ide pojava koju bih nazvao – svetosavska kontrafaktualna advokatura. Evo primera: Advokat jednog od oštećenih, određeni Goran Petronijević, pred časnim sudom je rekao sledeće, citiram: „Dete se ne rađa kao zločinac i možda bi sve bilo drugačije da je otac dečaka ubice vodio sina na liturgiju umesto u streljanu.“
Šta bi drugačije bilo – i kako dokaze ima da bi bilo drugačije- advokat nije precizirao. Inače, ruski car Ivan IV, poznatiji kao „Grozni“, nije propuštao nijednu liturgiju, što mu nije smetalo da postane sinoubica. I da prođe nekažnjeno.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.
