Dan posle izbora 2020. godine, na kojima je Aleksandar Lukašenko osvojio šesti uzastopni predsednički mandat u Belorusiji, Svetlana Aleksijevič se priseća da je videla „stotine hiljada ljudi“ koji su u protestnoj šetnji prolazili ispod njenih prozora u Minsku.
„Mislila sam da se nikada neće pobuniti, ali jesu.
„To je možda bilo jedno od najsnažnijih osećanja koje sam ikada doživela“, kaže dobitnica Nobelove nagrade za književnost.
Taj osećaj je imala delom i zbog, kako kaže, „naivne nade, ali ipak nade“.
Aleksijevič se pridružila protestima protiv rezultata izbora koje je većina smatrala nameštenim, kao i Koordinacionom savetu čiji je cilj bio priprema za nove izbore i mirnu tranziciju vlasti.
Ali malo po malo, kako su nedelje prolazile, nada je počela da se gasi.
„Sada je jasno koliki zanesenjaci smo bili“, kaže ona.
Protesti su brutalno ugušeni, a članovi Koordinacionog saveta su hapšeni jedan po jedan, dok na kraju Aleksijevič, tada 72-godišnjakinja, nije ostala jedina koja nije bila iza rešetaka.
Kada su maskirani muškarci pokušali da provale u njen stan, u pomoć su joj pritekla strana diplomatska predstavništva.
Tokom dve nedelje evropske diplomate i njihovi supružnici su naizmenično stražarili u njenom domu, ali je ubrzo postalo jasno da mora da napusti zemlju.
Bilo joj je dozvoljeno da uđe u avion za Berlin samo zahvaljujući Ani Luter, zamenici nemačkog ambasadora, koja ju je pratila na aerodrom.
Nije ponela skoro ništa, u nadi da će se brzo vratiti, ali već pet godina živi u nemačkoj prestonici, a izgledi za povratak u Belorusiju su mali.
Opisivanje ‘utopije’
Svetlana Aleksijevič, sada 77 godišnjakinja, posvetila je više od četiri decenije dokumentovanju života ljudi u Sovjetskom Savezu i državama koje su nastale posle njegovog raspada.
Zabeležila je njihova svedočanstva iz Drugog svetskog rata, sovjetskog rata u Avganistanu i nuklearne katastrofe u Černobilju.
Taj ciklus je nazvan Glasovi utopije, što je ironična referenca na 70 godina komunističkog eksperimenta.
„Želela sam da opišem taj pokušaj stvaranja utopije i pokažem kako je ona živela u srcima i domovima ljudi“, kaže ona.
Ali stvarnost koju opisuje je daleko od utopije.
Zbog toga su njene knjige uklonjene iz školskog programa u Rusiji i Belorusiji.
Cenzurisana je i krivično gonjena, a danas je faktički proterana.
U drugim zemljama je odnos prema njenom radu sasvim drugačiji.
Njene knjige su prevedene na 52 jezika i objavljene u 55 zemalja.
Nobelovu nagradu za književnost dobila je 2015. godine.
Veliki drveni sto u njenom stanu u Berlinu prekriven je beleškama za novu knjigu koju je počela da piše posle događaja 2020.
U ovom delu se obraća mladima koji su tada izašli na ulice, i pita ih šta su želeli, i čime su danas razočarani.
„Možda smo previše voleli revolucije. One ne opravdaju uvek naša očekivanja…
„Pa, sada više nisam pristalica revolucije, nisam pristalica krvoprolića“, priča ona.
Pogledajte video o protestima u Belorusiji iz 2020. i kako majke dozivaju ćerke ispred zatvora
‘Volim usamljeni ljudski glas’
Kada se Sovjetski Savez raspao 1990-ih, „činilo nam se da smo se svi konačno oslobodili zatočeništva“, kaže Aleksijevič, opisujući još jedno vreme nade.
Ali, dodaje da „crveni čovek“, oličenje sovjetskog režima, nije nestao kada se carstvo raspalo.
„On puca u Ukrajini, on sedi u Kremlju“, kaže ona.
„Ne, još nije mrtav“, dodaje.
Za svaku knjigu Aleksijevič razgovara sa stotinama ljudi, vešto uklapajući njihova svedočanstva u ono što naziva „roman glasova“.
„To je pokušaj da se običan život pretvori u književnost.
„Jednostavno birate umetnička dela iz stvarnog života“, kaže ona.
Poredi sa načinom rada vajara Ogista Rodena, koji je rekao da počinje da stvara blokom mermera i odstranjuje sve što mu ne treba.
„Volim kako ljudi govore“, rekla je u govoru na dodeli Nobelove nagrade 2015. godine.
„Volim usamljeni ljudski glas. To je moja najveća ljubav i strast“.
Reakcija na njenu Nobelovu nagradu u Belorusiji bila je „predivna“, kaže ona.
U prestonici Minsku je navodno nestalo šampanjca u prodavnicama, a ljudi su je grlili na ulicama.
Čak je i Aleksandar Lukašenko, nekadašnji upravnik kolhoza (kolektivnog zadružno poljoprivrednog gazdinstva u bivšem SSSR-u) i predsednik Belorusije već 31 godinu, rekao da će čitati njene knjige, mada ona sumnja da je to zaista uradio.
„On ima drugačiji pogled na svet“, kaže ona.
- „Zašto ćutite“: Slavne književnice iz Belorusije i Rusije protiv Lukašenka i Putina
- Protesti u Belorusiji: Policija dobila dozvolu da puca na demonstrante
- Ko je Aleksandar Lukašenko – „poslednji diktator u Evropi“
‘Voljene heroine’
Aleksijevič se seća odrastanja u selima u kojima su posle razaranja u Drugom svetskom ratu uglavnom živele žene.
Milioni Belorusa su poginuli u ratu, a milioni su po povratku sa ratišta poslati u gulage.
„Ljudi su bili veseli samo na svadbama, ali su one bile retke, jer je većina mladih muškaraca poginula“.
U njenim knjigama su zato žene „glavne voljene heroine“.
Njena prva knjiga Rat nema žensko lice (1985) posvećena je ratnim veterankama.
Milion žena u Sovjetskom Savezu je dobrovoljno učestvovalo u ratu, kao vojnikinje i bolničarke, ali njihov doprinos je uglavnom bio zanemaren, sve dok Aleksijevič nije o njima napisala knjigu.
Svedočanstva su jeziva i potresna, ali ima i humora.
Jedna žena joj je rekla da je jedna od najgorih stvari služenja u vojsci bila to što je morala da nosi muški donji veš.
- Gladomor u Ukrajini: Deset činjenica o tragediji velike gladi koja je ubila milione ljudi
- Pet razloga zašto se raspao SSSR
- „Bezbožna utopija”: Kako su se u Sovjetskom Savezu plakatima borili protiv religije
‘Špijuniranje’ bola
„Da nisu ispričale njihova iskustva i da ih nisam zabeležila, sve bi se zaboravilo i ne bismo znali ništa o tome“, ukazuje ova književnica.
Posle perestrojke (reforme koja je trebalo da podigne sovjetsku privredu) 1980-ih, njena knjiga je postala bestseler – objavljena je u dva miliona primeraka na ruskom jeziku.
Ali njena sledeća knjiga Limeni dečaci (1991.), izazvala je buru.
Nazvana je po limenim sanducima u kojima su tela sovjetskih vojnika poginulih u Avganistanu slata kući.
Aleksijevič je kao novinarka bila u Kabulu, prestonici Avganistana i pronašla nešto lepo u zgodnim muškarcima u uniformama i njihovom sjajnom oružju.
Ali rat ju je istovremeno i zgrozio, posebno prizori čitavih sela sravnjenih sa zemljom raketnim bacačima.
Kao književnici joj, kako kaže, bilo važno da sopstvenim očima vidi šta su ljudi sposobni da učine.
„Uopšteno gledano, umetnost je nemoralna. Špijunirate tuđu bol.
„Upravo vam tuđa bol daje priliku da rastete“, priča ona.
Posle objavljivanja knjige, Aleksijevič su tužili veterani i majke poginulih vojnika za klevetu i narušavanje vojničke časti.
„Knjiga govori o tome u kakve strašne stvari su bila gurnuta njihova deca, da su postali ubice“, kaže ona.
„I onda su se suočili sa istinama kojih su se plašili“.
Pogledajte čudesni oporavak divljeg sveta u Černobilju
Černobiljska molitva
Ipak, najviše želi da svi pročitaju knjigu Černobiljska molitva (1997.), čiji je podnaslov: Hronika budućnosti.
„Plašim se da bi danas svaki čovek trebalo nešto da zna o atomu i njegovim opasnostima“, kaže Aleksijevič.
Strahuje da bi ruski napadi na ukrajinske elektrane, među kojim su i one koje obezbeđuju rezervno napajanje za bezbedan rad nuklearnih reaktora, mogli da izazovu novu katastrofu.
Posle katastrofe u Černobilju 1986. godine, radioaktivni oblaci su stigli iznad njenog doma u Minsku.
Zatim je neko vreme provela u takozvanoj „Zoni isključenja“ oko oštećene nuklearne elektrane, razgovarajući sa ljudima koji su tamo nastavili da žive, deleći sa njima i hranu, uprkos riziku od kontaminacije.
„Nisam mogla da slušam sve te strašne priče o tome kako je umrla ćerka koja je rođena bez ruku i nogu, kada bi nas pozvali za sto da jedem nešto drugo, kao što su to radili zapadni novinari“, kaže ona.
Njena knjiga je inspirisala nekoliko likova u poznatoj TV mini-seriji Černobilj iz 2019.
Među njima je i lik Ljudmile Ignatenko, supruge jednog od prvih vatrogasaca koji su umrli od posledica zračenja.
Kada je serija emitovana, žena je bila uznemirena zbog ogromnog medijskog interesovanja za njen život.
„Ali ne postoji način da se priča prenese, a da se ne zadire u nečiji život“, kaže Aleksijevič.
A mnogi ljudi žele da se njihove priče čuju.
Supruga drugog vatrogasca sa kojom je Aleksijevič razgovarala, podmitila je stražare da bi ušla u bolnicu u kojoj je njen muž umirao, da bi sa njim provela njegove poslednje dane.
Ona je ispričala Aleksijevič da je njegov bol bio ublažen samo kada su vodili ljubav – „tada je na neko vreme utihnuo“.
U knjizi joj je Aleksijevič dala drugo ime da bi je zaštitila od moguće osude.
Ali, kada je objavljeno prvo izdanje knjige, žena ju je pozvala telefonom i pitala je zašto je to uradila.
„Nisam želela da budeš povređena“, rekla joj je Aleksijevič.
A žena je odgovorila: „Ne, ja sam toliko patila, on je toliko patio.
„Reci istinu, čak i po cenu mog srca i duše“.
Uprkos mračnim temama njenih knjiga, u svakoj je prisutna ljubav.
„Oduvek sam verovala da pišem o ljubavi.
„Ne sakupljam užase, sakupljam dokaze ljudskog duha“, rekla je 2015. godine.
Nobelov komitet je njena dela opisao kao „spomenik stradanju i hrabrosti u našem vremenu“.
Ovaj tekst je napisan u saradnji Nobel Prize Outreach, organizacije koja širi znanje o postignućima koja su zavredila Nobelovu nagradu, i BBC-ja.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
- U fotografijama: Protesti u Belorusiji – gnev demonstranata i vera u bolje sutra
- Ani Erno: ‘Žene koje su umrle zbog nezakonitih abortusa zaslužuju spomenik’
- Srpski nož: Beloruski bend u egzilu
- Belorusija drži političke zatvorenike izolovanim da im „slomi duh“
- ‘Pravda je na mojoj strani’: Beloruski aktivista Andrej Gnjot napustio Srbiju
- Belorusija: Počela hapšenja istaknutih opozicionih aktivista
- Muž beloruske opozicione liderke pušten iz zatvora posle pet godina
