SUPERKOLONIJA MRAVA DUGA 6.000 KM TAKOĐE SE ŠIRI ITALIJOM: Preseca severnu Italiju, južnu Francusku, Španiju i Portugal

MRAVINjAK koji se nalazi na Rivijeri di Ponente, u Liguriji, i drugi skriven među vegetacijom španske atlantske obale dele neprimetnu hemiju. Dve kolonije dele isti „porodični miris“: kod hemikalija nevidljivih našim očima, ali neophodnih za njih. Između dve obale proteže se neprekidna traka od 6.000 kilometara koja preseca severnu Italiju, južnu Francusku, Španiju i Portugal.

Ovo je podzemna infrastruktura superkolonije argentinskih mrava, najvećeg zadružnog društva ikada dokumentovanog u životinjskom carstvu. Slučajno uvedena u Evropu pre nešto više od jednog veka preko skladišta komercijalnih brodova natovarenih biljkama za regione reke Parana, ova vrsta je pronašla mediteransku klimu kao idealno okruženje za neviđeno širenje.

U svojim izvornim jušnoameričkim staništima, populacije ovog mrava održavaju visok nivo genetske raznolikosti i podeljene su na teritorijalne kolonije koje se žestoko takmiče jedna sa drugom. Na evropskim teritorijama gde je napao, priča se odvijala drugačije. Kao što je dokumentovano ranim istraživanjima koje je sproveo entomolog Loren Keler sa Univerziteta u Lozani i kolege sa univerziteta Paris-Sud i Kopenhagen, primerci uvezeni u Evropu pretrpeli su drastično genetsko usko grlo.

Gubitak varijabilnosti kutikularnih ugljovodonika, površinskih molekula koje insekti koriste za identifikaciju svojih vršnjaka, eliminisao je interkolonijsku agresiju. Ugneždeni u mreži miliona međusobno povezanih gnezda, milijarde radnika sa suprotnih krajeva kontinenta prepoznaju jedni druge kao saputnike, deleći hranu, larve i matice bez izazivanja sukoba.

Odsustvo unutrašnjih sukoba transformisalo je superkoloniju u visoko invazivnu ekološku mrežu. Lakoćom kojom argentinski mravi monopolizuju prehrambene resurse, poput medljike koju proizvode lisne uši, izazvala je progresivno pomeranje autohtonih vrsta mrava promenu zajednica malih lokalnih beskičmenjaka.

Naknadne analize su čak istakle kako ovi mravi, visikokvalifikovani radnici sposbni za stvaranje podzemnih gradova, dele hemijske i bihevioralne profile sa sličnim superkolonijama prisutnim u Kaliforniji i Japanu, ocrtavajući jedinstveni kooperativni blok raspoređen na globalnom nivou.

Međutim, ravnoteža ove ogromne podzemne urbane mreže ostaje izložena riziku od nestabilnosti. Blizina manjih sekundarnih kolonija izaziva periodične sukobe na ivicama teritorija, dok smanjena genetska varijabilnost čini celu populaciju ranjivom na napad specifičnih patogena ili mutacija koje bi mogle ponovo aktivirati nemogućnost međusobnog prepoznavanja.