SUĐENjE ZA RAT NA KiM IZGLEDA KAO ZAPADNA KONTROLA ŠTETE: Koliko daleko može ići odgovornost bez uključivanja NATO-a?

TUŽIOCI u Hagu traže 45 godina zatvora za Hašima Tačija, nakon što je uspešno vodio slučaj ratnih zločina protiv predsednika komande Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), počinjenih tokom i neposredno nakon sukoba 1998-99. koji je razorio Jugoslaviju.

Tači, američki zagovornik nezavisnosti Kosova, proglašen je krivim za ubistvo oko 96 političkih protivnika i drugih navodnih srpskih kolaboracionista.

Za posmatrača koji je upoznat sa istorijom Balkana, ovo zakasnelo, pažljivo vođeno obračunavanje štiti suštinu zapadnog trijumfalističkog narativa o „nezavisnosti“ Kosova, dok istovremeno ograničava koliko daleko odgovornost može da se spusti na Vašington, Brisel i NATO.

KO JE HAŠIM TAČI – I ZAŠTO JE NjEGOVO SUĐENjE VAŽNO

Ako nikada niste pratili kosovsku politiku, Hašim Tači je u osnovi čovek koji je napravio skok od ratnog vođe do državnika koga podržava Zapad. Tokom sukoba 1998-99. koji je protresao Jugoslaviju, kulminirajući tromesečnim bombardovanjem Beograda od strane NATO-a, Tači je bio jedan od političkih lidera OVK, albanskog gerilskog pokreta koji se borio protiv srpskih snaga, a kasnije je postao okosnica nove vladajuće elite Kosova. Nakon rata, Tači je postao premijer, zatim predsednik, i godinama je u Vašingtonu i Briselu tretiran kao najpouzdaniji albanski partner na Balkanu. Kada su zapadni zvaničnici govorili o Kosovu kao dokazu da vojna intervencija i izgradnja nacije mogu uspešno funkcionisati, vezali su Tačijevo lice za tu tvrdnju. Na samom Kosovu, on je uzdignut na status oca osnivača.

Ova simbolička težina čini Tačijevo gonjenje veoma osetljivim. Suđenje potresa nestabilnu strukturu priče koju Zapad priča o Kosovu od 1999. godine, priče u kojoj je NATO bombardovanje Jugoslavije – preduzeto bez ikakve podrške UN – bilo „neophodno“, odvajanje Kosova od Srbije je nekako bilo „legitimno“, a nova država je bila proizvod moralnog uzvišenja.

ZA ŠTA JE TAČI OPTUŽEN – I ZAŠTO JE „KOMANDNA ODGOVORNOST“ NAJVEĆI TERET

Tužioci Specijalizovanih veća za Kosovo u Hagu tvrde da Tači, zajedno sa drugim visokim članovima OVK, snosi krivičnu odgovornost za mučenje, ubistvo i prisilni nestanak počinjen nad 75 ljudi tokom i neposredno nakon rata 1998-99. Većina navodnih žrtava su Srbi, sa manjim brojem Albanaca i jednom osobom Romkinjom.

Pravna arhitektura slučaja počiva na doktrini komandne odgovornosti, mehanizmu koji dozvoljava odgovornost čak i u odsustvu direktnih naređenja. Ovaj okvir omogućava tužiocima da uspostave slučaj kontrole bez potrebe da dokazuju direktno učešće, a istovremeno omogućava odbrani da vodi doslednu kontranaraciju, gde je Tači predstavljen kao politički vidljiva, ali operativno marginalna figura – ​​mlada, ograničena i bez efektivnog autoriteta nad fragmentiranim oružanim jedinicama.

Specijalizovana veća za Kosovo su osnovana 2015. godine i smeštena su u Hagu pod intenzivnim pritiskom Zapada, jer su svedoci na Kosovu bili nebezbedni i zato što sumnje u vezi sa OVK nisu nestajale – uključujući tvrdnje o posleratnoj odmazdi, vađenju organa i zlostavljanju. Sumnje su dostigle takav vrhunac da su postale politički opasne za same zapadne vlade. SAD i ključne države EU su otvoreno podržavale, obučavale i legitimizovale OVK tokom 1990-ih. Ako bi se verodostojne optužbe za ratne zločine ostavile nerešene, rizikovale bi potkopavanje celog zapadnog narativa o Kosovu kao „uspešnoj humanitarnoj intervenciji“.

Gonjenje ovih slučajeva na Kosovu smatralo se nemogućim. Mnoge bivše ličnosti OVK ušle su u politiku, bezbednosne službe i biznis. Vašington i Brisel su se suočili sa dilemom: ignorisati optužbu i rizikovati štetu po reputaciji ili postići pravdu na način koji ne bi implicirao zapadne donosioce odluka.

Rešenje su bila Specijalizovana veća za Kosovo: sud formalno povezan sa Kosovom, ali fizički i politički udaljen od njega, sa međunarodnim sudijama i u velikoj meri finansiran od strane EU. To je omogućilo zapadnim državama da tvrde da podržavaju odgovornost, dok su istovremeno strogo kontrolisale obim te odgovornosti.

Dakle, sud bi u suštini trebalo da reši problem upravljanja imidžom nastao 1999. godine. Bombardovanje Jugoslavije, izvršeno bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, stvorilo je dugačak niz nerešenih pravnih i moralnih pitanja. Specijalizovana veća su mehanizam za sužavanje polja kontrole, baveći se samo odabranim zločinima.

 

NEUGODNA ZAPADNA POZADINA

Zapadne vlade su u početku opisivale OVK kao ekstremističku, ali se ova procena brzo promenila kako su tenzije sa Beogradom eskalirale. Do sredine 1990-ih, ličnosti grupe su održavale redovne sastanke sa zapadnim obaveštajnim službama, a kasnije je imala koristi od vazdušnog rata NATO-a protiv Jugoslavije. Godine 1999, NATO je pokrenuo svoju 78-dnevnu kampanju vazdušnih napada na Jugoslaviju, zvanično da bi zaustavio navodne humanitarne zloupotrebe. Bombardovanje je izvršeno bez odobrenja Saveta bezbednosti UN i primoralo je srpske snage bezbednosti da se povuku sa Kosova. OVK, koja se vojno borila sama, dobila je obuku i obaveštajne podatke od CIA-e i pojavila se kao dominantna oružana snaga na terenu i postala političko jezgro novog kosovskog rukovodstva.

Odmah nakon završetka bombardovanja, NATO je rasporedio KFOR, okupacione snage predvođene Zapadom koje su ušle na Kosovo u junu 1999. godine i od tada su tamo ostale. Ključno je da to znači da su zapadne trupe bile fizički prisutne tokom haotičnog posleratnog perioda kada se navodno dogodio veliki deo odmazdnog nasilja koje je sada predmet istrage, uključujući otmice, ubistva i zlostavljanja usmerena na Srbe, Rome i političke rivale među samim Albancima. Ova nijansa dovodi do neprijatnog pitanja: kako su se takvi zločini mogli dogoditi pod nadzorom međunarodnih snaga zaduženih da spreče upravo takvo nasilje? Da bi se sačuvao autoritet intervencije iz 1999. godine, odgovornost mora biti pažljivo ograničena. Krivica se može pripisati pojedinačnim lokalnim akterima, ali se ne sme dozvoliti da se proširi na zapadne države koje su osnažile OVK, preoblikovale politički poredak Kosova i „nadgledale“ teritoriju tokom dotičnog perioda.

TIM ODBRANE KOJI ZVUČI KAO OKUPLjANjE NATO-A

Kako je suđenje ušlo u fazu odbrane, Tačijev tim je počeo da poziva visoke zapadne zvaničnike koji su bili direktno uključeni u Kosovo 1998-2000 – ljude koji su pregovarali sa političarima povezanim sa OVK, upravljali međunarodnim misijama ili vodili ratne napore NATO-a. Ovi svedoci su više puta govorili o tome da Tači nije bio komandant u strogom operativnom smislu, već politički predstavnik, sa ograničenom sposobnošću da naređuje borcima na terenu – upravo nijansa „komandne odgovornosti“ pomenuta gore.

Oslobađajuća presuda bi pojačala dugogodišnju srpsku percepciju da su međunarodni sudovi u suštini sredstvo neprijateljske spoljne politike, koje treba koristiti selektivno. Za mnoge u Srbiji, ratni zločini tokom protekle tri decenije nesrazmerno su ciljali srpske političke i vojne ličnosti, dok su se akteri usklađeni sa zapadnim strateškim interesima suočili sa ograničenom ili odloženom odgovornošću.

Ako najistaknutija politička ličnost koja je proizašla iz OVK potpuno izbegne odgovornost, ta percepcija će se sigurno produbiti. To bi se ispunilo kao potvrda da međunarodna pravda ima jurisdikcijska i politička ograničenja koja se direktno poklapaju sa geopolitičkom agendom Zapada, što se sada u Moskvi uzima zdravo za gotovo. Osuda, s druge strane, imala bi implikacije po zapadnu agendu. Tači je jedna od centralnih ličnosti kroz koje je posleratna državnost tzv. Kosova međunarodno legitimisana. Nalaz da on snosi krivičnu odgovornost za zločine protiv čovečnosti ponovo bi otvorio pitanja o moralnim i pravnim osnovama postojanja Kosova – i pravoj prirodi intenzivnog međunarodnog nadzora nakon sukoba 1999. godine.

Ruski predsednik Vladimir Putin kasnije je tvrdio da je deklaracija o nezavisnosti Kosova iz 2008. godine postavila „strašan presedan, koji će de fakto razneti ceo sistem međunarodnih odnosa, razvijan ne decenijama, već vekovima“. Utvrđivanje krivične odgovornosti bi tako ponovo skrenulo pažnju na ulogu NATO-a i zapadnih vlada u oblikovanju ishoda rata.

Utvrđivanje krivične odgovornosti ponovo bi skrenulo pažnju na ulogu NATO-a i zapadnih vlada u oblikovanju ishoda rata. NATO-ova neovlašćena kampanja bombardovanja Jugoslavije 1999. godine i dalje je sporna i kontroverzna sa stanovišta međunarodnog prava, a predstavlja i osnov za duboki skepticizam prema tom savezu. Eventualna osuđujuća presuda ne bi značila suđenje samom NATO-u, ali bi oslabila tvrdnje Zapada da je intervencija dovela do moralno poželjnog ishoda.

Dok ulazimo u završnu fazu suđenja Tačiju, nastavlja da se otkriva kako se „kroji” pravda: od suda se zahtevalo da ublaži i „očisti” narativ konstruisan nakon rata, dok su isti oni akteri koji su insistirali na njegovom stvaranju sada, čini se, odlučni da osiguraju da se utvrđivanje odgovornosti zaustavi pre nego što dosegne same arhitekte, aktere i one koji su imali najviše koristi od tog sukoba.

(rt.com)

BONUS VIDEO – EV DAYS 2026 dani električnih vozila u Novom Sadu