DA su Milenkovići, Zoran i Božidara, svih ovih godina otkada su se suočili sa opakom bolešću vodili dnevnik, za njihovu sudbinsku priču bilo bi potrebno više od njihovog života.
Foto: Novosti/Privatna arhiva
– Više i od vremena i od prostora – kaže Zoran Milenković.
– Ali, čitav naš život sada se sveo na krug od danas do sutra. Na put od jedne do druge klinike. Naslonjeni jedno na drugo, prolazimo kroz ovu podmuklu bolest i trudimo se da ne opterećujemo decu. Imamo dve ćerke, one imaju parvo na svoje živote i sreću svojih porodica.
Veliki Crljeni kod Lazarevca. Kuća Milenkovića kraj puta. I da nije, ovde ih svi poznaju. Po dobru i čestitosti. Ovde su radili i gradili za svoju decu. I nikad nisu slutili da će ih u jednom danu i jednoj noći pogoditi zlo od koga se nikad neće oporaviti.
Božidara je obolela od raka janika, Zoran od karcinoma prostate. Njoj se bolest proširila i na pluća. Zoran je više puta operisan. Od 12 uzoraka za biopsiju 11 je bilo pozitivno. Bolest ga je toliko iscrpela da predloženo zračenje na Institutu za onkologiju nije izdržao. Ako su sumnjali da je to posledica izloženosti kancerogenima tokom bombardovanja, za to sad imaju i potvrdu iz laboratorije Chimiche e ambientali, gde su, kao i mnogi drugi oboleli od raka posle NATO agresije na SRJ, posredstvom advokatske kancelarije Srđana Aleksića iz Niša, poslali uzorke tkiva na analizu.
Nije mi do odštete
MILENKOVIĆI su uši u proces dokazivanja nemerljivih posledica NATO agresije po njihovo zdravlje posredstvom advokatske kancelarije Aleksić. Cilj im je, kažu, da se pravda dokaže, a odšteta nije primarna.
– Voleo bih da se pokrenu i drugi kako bismo i mi, kao porodice pripadnika italijanskih snaga na KiM, pomogli našoj državi da zajedno dokažemo kolike su i kakve žrtve NATO agresije na našu zemlju – kaže Zoran.
U Božidarinom tkivu nađeno je čak 10.955 mikrograma aluminijuma po kilogramu telesne težine, a granica su 33,3 mikrograma! Polumetala antimona ima 14,98 ili 10 puta iznad dozvoljene granice. U njenom uzorku nađeno je čak 520 puta više barijuma nego što je dozvoljeno, četiri puta više bakra, 281 put više kadmijuma, 254 puta više mangana…
U Zoranovom tkivu nađeno je 7.419 barijuma, a dozvoljena gornja granica je 2,4 mikrograma po kilogramu telesne težine. Kadmijum je povećan 50, bakar 82 puta… Kao i u uzorku generala Nebojše Pavkovića, čiji su rezultati iz iste laboratorije u Italiji objavljeni ubrzo nakon njegove smrti, i drugih koji su dobili nalaze, i u uzorcima Milenkovića nađen je uranijum – u Božidarinom čak 30,02, a u Zoranovom 2,1 mikrogram!
– U maju 1999. NATO je gađao Velike Crljene – priča nam Zoran.
– Najpre grafitnim, a onda i kasetnim bombama. Sve je bilo pod grafitnom prašinom poput paučine. I sve kuće u Crljenima bile su pod tom grafitnom mrežom. Bio je to napad na elektromrežu Srbije. Ma, pusti kuće, spasavaj mrežu da bolnice, porodilišta, vitalne ustanove ne ostanu bez struje. Sa naše kuće te grafitne mreže skidala su moja Božidara i moja deca. Tek tinejdžerke. Niko nije razmišljao šta se može dogoditi posle… ma, ni tad, ni posle! Ljudi moji, niko nije mislio, ne barem u mom timu, a bio sam šef smene u TE “Kolubara”, da će nam jednog dana doći na dodatnu naplatu ovo zlo. Kažem, dodatnu, jer je već u tom danu nekoliko kolega izbačeno iz stroja. Čoveče, pucaju pluća, padaju ljudi…
Taman kada su se pribrali i oporavili od ovih udara, desetak dana posle usledili su novi napadi. Ovoga puta bojevim raketama direktno na termoelektranu. Sve je postalo buktinja. Dve stotine tona piralena je gorelo. Pet tona ulja i raznih kiselina. Instalacije. Sve oko turbinskog postrojenja.
– Gasili smo to, kako smo znali i umeli, samo da turbinu sačuvamo – seća se Zoran Milenković. – Bilo je povređenih, ali niko nije odustao. Ljudi moji, kad se setim… Opet, kažem: ko je mislio da će ga stići najgore. Oboleli smo i supruga i ja. Bolest je došla podmuklo, tek 2014. počeo sam da krvarim, a onda je zahvatila jedan po jedan vitalni organ. Božici je, tako je ja zovem, a i svi u komšiluku, operisan deo reproduktivnih organa, potom i pluća. Potresa me slika: odveli je, jednom u bolnicu, a vratili u kolicima. Tri meseca nije stala na noge. Meni… jednom sam primio jedanaest jedinica krvi i isto toliko kesa plazme. Terapije. Zračenja… Šta da pričam. Želim da mi deca budu zdrava. Od mog života preči mi je njihov život. Šta ja i moja Božidara ima da očekujemo od budućnosti? Da poživimo koju godinu sa našom decom, sa njihovom decom. I kad me neko pita, eto i vi me pitate: šta biste da se zlo ponovi? Opet bih, brate, trčao. Gasio. Spasavao.
Pamtimo samo dobre ljude
NAŠE muke i tumaranja po klinikama, institutima naučili su nas da pamtimo samo dobre ljude i postupke. To bismo svima savetovali. Mi smo mali i nepoznati bili, u rukama velikih stručnjaka naše medicine. I kad je bilo izvesno da ne mogu da pomognu, uteha i ohrabrenje bili su dragoceni. To se pamti.
U Velikim Crljenima i okolini, kaže Milenković, više od petnaestoro njegovih komšija i poznanika je umrlo od raka. Među njima i mladić koji nije imao ni dvadeset godina:
– Ne znam zašto rodbina ćuti, a znaju da su stradali bili na mestima koja su gađana municijom sa osiromašenim uranijumom.
Ovde su pitanja suvišna. Ni tišina, kao pauza u priči, ne dopušta ni jednu jedinu reč: u susret Milenkovićima došli smo sa nalazima referentne itlijanske laboratorije.
– Vidite, ja sam bio tamo gde je palo najviše gelera. Gde nije moglo da se diše od otrova. Moja Božidra u kući sa decom pod mrežom grafitnih bombi. Ona ima 30,2 uranijuma u uzorku, ja 2,11… Mene, sad, muči pitanje, da li su i naša deca izbegla to zlo. Strahujem da je taj prokleti uranijum možda i u našoj deci. Zamoliću kaancelariju Aleksić da i njihove uzorke uputimo na analizu u Italiju. Eto, to bih zamolio.
Sa fotografijama iz nekog lepšeg vremena, tako su želeli Milenkovići, rastajemo se sa ovom dostojanstvenom porodicom. Verujemo da će dosegnuti pravdu. A strepnja koja ih pritišće, biti samo ružan san.
