Знам да је тешко наћи радну снагу и да људи који брину о старима, непокретнима и болеснима морају да буду бар колико толико пристојно плаћени.
Знам и да су пензије повећаване у протекле две године, али…
Шта је са онима који немају додатних 30 одсто?
Не могу да престанем да размишљам о томе шта је са онима који немају тих додатних 30 одсто. Са онима чије пензије више не покривају рачун који ће ускоро стићи.
Питам се колико њих је морало да изађе из домова које више себи не могу да приуште. Јесу ли нашли неки нови, јефтинији смештај или су једноставно препуштени сами себи или породици која их је и сместила у дом?
Размишљам и осећам како у мени расте неки страшни осећај немоћи.
Покушавам ипак да будем рационална и бар мало оптимистична. Снашли су се ваљдa сви некако, говорим сама себи. Некоме су деца “додала” тих 30 одсто. Некоме је пензија таман толико била већа од поскупљења. Неко је прешао у јефтинији дом!
Еее, ту се сетих трагедије с почетка прошле године у којој је, баш у једном таквом “јефтинијем” смештају, живот изгубило једанаесторо невољника.
Страдали су у освит великог празника, Светог Јована, у селу надомак Београда, али толико далеко од његовог сјаја и живота.
Страдали су у пожару, у кући “преуређеној” у старачки дом, на крају излоканог сеоског пута који не води нигде.
Онога дана кад су остављени у тој недођији, кад су са прозора погледом испратили оне који о њима више нису могли или хтели да брину, знали су, макар крајичком својих уморних умова, да је крај.
На крају блатњавог барајевског сокака
Да се и њихов пут завршава баш ту, на крају слепог сеоског сокака.
Ипак, нису могли да претпоставе да ће смрт бити тако ужасна. Ни у најгорим сновима нису предвидели ватру, дим и страшно сазнање да излаза нема.
Само њихове намучене душе знају колико су страшни били ти последњи тренуци борбе за ваздух.
Сећам се како сам, затечена, тужна и поражена тог дана палила славску свећу и размишљала како су и ти несрећни људи до “јуче” радили исто.
Домаћини су дочекивали госте и наздрављали деци, унуцима, рођацима, седећи на челу стола, а домаћице су искусном руком месиле славски колач и поносно га стављале на трпезу.
Били су јаки, независни, потребни!
Ал’ брзо прође живот, док лупиш дланом о длан оседиш, остариш, оболиш. И постанеш непотребан и невидљив!
Слаба је, ал’ ипак некаква утеха што су против неколико одговорних за пожар и смрт ових људи подигнуте оптужнице.
Суђење почиње данас и пред лице правде требало би да изађу они чија је обавеза била да брину, да се старају и да предупреде сваку невољу.
Они ће пред суд, тако и треба, али питам се ко ће и да ли ће икад утврдити одговорност оних који “нису знали” шта се дешава на крају једног блатњавог барајевског сокака.
Гризе ли савест чланове породица?
Питам се и гризе ли савест чланове породица који су у тој неусловној кући оставили своје очеве, мајке, сестре, браћу… Вероватно!!!
И схватам ако сад, док ово читају, говоре да је лако судити другоме! Јесте, у праву су! Лако је мени да уперим прстом у њих, надлежне, особље. Лако, док се и мени, или било коме другоме не деси нешто слично. Танка је та линија између посматрача и “саучесника”.
Баш због тога сам и одлучила да напишем овај текст. Да кажем да смо сви део тужне барајевске приче.
Криви су они који се о немоћнима и старима нису бринули онако како је требало. Криви су они који су затварали очи пред чињеницом да “дом” не испуњава све неопходне услове.
Одговорни су и они који су ту сместили чланове својих породица, размишљајући вероватно да ће све бити у реду, иако се већ на први поглед могло закључити супротно.
Криви смо, на крају, сви ми!
Ми који не бринемо довољно о немоћнима. “Модерно” друштво у којем вредиш само док си потребан! А потребан си само док си млад, здрав, док радиш и док од тебе имају користи они са којима делиш ваздух!
Срамота ме је због тога, али и страх ме је што ћу, ако дочекам, и ја бити међу непотребнима!!! Међу онима који више нису доктори, професори, новинари, домаћини већ само бројеви и постеље у некој кући на крају села!
Суђење за пожар у Барајеву ће се завршити, овако или онако. Утврдиће се, надам се, ко је и колико крив, али остаје рана. Много питања и страхова, али и једна слабашна нада.
Нада да ће се снага и вредност једног друштва некада ипак мерити по томе колико су они најслабији, стари, болесни и немоћни, заштићени и уважавани!
