Nakon neprijateljskog govora američkog potpredsednika Džej Di Vansa na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u februaru i sramotnog postupanja predsednika Donalda Trampa sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim tokom njegove posete Ovalnom kabinetu kasnije tog meseca, čak su i najnaivniji Evropljani bili primorani da se suoče sa otrežnjujućom stvarnošću: Sjedinjene Države, pod Trampom, više nisu na njihovoj strani.
Svakako, Trampova nepredvidljivost ostavlja prostor za iznenadne promene politike, posebno kada je reč o siledžijama kojima se otvoreno divi. Njegove nedavne kritike Vladimira Putina ukazuju na rastuću frustraciju zbog odbijanja ruskog predsednika da pristane na prekid vatre u Ukrajini.
Slično tome, Tramp se primetno distancirao od izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, što dokazuje njegovo otvaranje prema Iranu i višemilijarderski sporazumi o čipovima veštačke inteligencije sa zemljama Persijskog zaliva.
Međutim, jasno je da je transatlantski savez ušao u posebno težak period – gori nego tokom Trampovog prvog mandata. Primetno je da Trampovi napadi nisu ograničeni na određene zemlje i njihove lidere, već se protežu na samu Evropsku uniju.
On prezire EU – nadnacionalni, liberalni projekat koji je fundamentalno nespojiv sa njegovim nacionalističkim pogledom na svet. U Trampovim očima, EU i NATO već dugo omogućavaju evropskim zemljama da iskorišćavaju SAD.
Ali posmatranje novonastale transatlantske podele kao geopolitičke je pogrešno. Ta podela je ideološka. S jedne strane je neliberalni, ekstremistički projekat koji predvodi Tramp i njegovi saveznici u Evropi; s druge strane su oni koji su rešeni da očuvaju liberalnu demokratiju, utemeljenu u principima prosvetiteljstva iz osamnaestog veka koji vode Zapad od 1945. godine.
Trampova administracija i pristalice promovišu ideje, od nacionalističkog populizma do libertarijanizma Silicijumske doline, koje odjekuju u Evropi, gde lideri poput mađarskog premijera Viktora Orbana, slovačkog Roberta Fica, italijanske premijerke Đorđe Meloni (koja je, međutim, ublažila svoju retoriku otkako je stupila na dužnost 2022. godine) i razne opozicione stranke zastupaju slične neliberalne stavove.
Svakako, Rumuni su nedavno odbacili kandidata krajnje desnice Đorđa Simiona u korist njegovog proevropskog liberalnog protivnika, Nićušora Dana, ali evropski politički pejzaž ostaje nestabilan.
Birači u Poljskoj bi uskoro mogli da izaberu predsednika koga podržava krajnje desničarska Partija prava i pravde, a rusko mešanje – posebno u izbore u Rumuniji – bilo je široko rasprostranjeno i dobro dokumentovano. Kao što je francuski predsednik Emanuel Makron primetio u januaru, globalni savez krajnje desničarskih populističkih snaga odražava pojavu „reakcionarne internacionale“.
Na drugoj strani evropske političke podele nalaze se lideri posvećeni odbrani liberalne demokratije: Makron, nemački kancelar Fridrih Merc, britanski premijer Kir Starmer (čija je stranka nedavno ubedljivom pobedom okončala 14 uzastopnih godina vladavine konzervativaca), poljski premijer Donald Tusk i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen.
Njihovi najbliži ideološki pandani u SAD uključuju centrističke republikance i umerene demokrate. Prvi su uglavnom nestali sa političke mape; drugi ostaju dezorijentisani, fragmentirani i bez jasnog vođstva nakon Trampovog reizbora.
Dok se liberalno-demokratski tabor bori da se pregrupiše, njegovi neliberalni protivnici se pokazuju daleko koordinisanijim. Godinama su krajnje desničarski intelektualci i političari sa obe strane Atlantika učestvovali u čestim i intenzivnim razmenama mišljenja o zajedničkim problemima, kao što su imigracija i uočeno moralno propadanje Zapada.
Francuskog pisca i teoretičara zavere Renoa Kamija – posebno njegovu teoriju zavere „Velika zamena“ – široko je prihvatila američka krajnja desnica i političari povezani sa Trampom.
Do sada su napori da se uspostavi transatlantska „populistička internacionala“ dali samo ograničen napredak, uglavnom zato što se praktični interesi ovih grupa često sukobljavaju.
Ali to nije odvratilo Trampa da na svoju inauguraciju pozove nekoliko istaknutih ličnosti iz evropske radikalne desnice – uključujući lidera Reformske stranke Ujedinjdenog Kraljevstva Najdžela Faraža, francuskog krajnje desničarskog polemičara i lidera Rekonkvete Erika Zemura i Alis Vajdel iz Alternative za Nemačku. U mnogim aspektima, sam Tramp služi kao simbolična figura koja povezuje ove inače različite pokrete.
Liberalnim misliocima nedostaje strateški fokus njihovih neliberalnih kolega. Decenijama su se odnosi među zapadnim demokratijama razvijali prirodno kroz uspostavljene kanale i institucije, a politički lideri su potvrđivali svoje zajedničke demokratske vrednosti tokom zvaničnih poseta.
Uzbudljiv govor bivšeg američkog predsednika Džoa Bajdena na plažama Normandije povodom 80. godišnjice Dana D, u kojem je veličao vrline slobode i demokratije, odličan je primer.
S obzirom na to da su liberalne vrednosti podupirale međunarodni poredak koji je predvodio Zapad, činilo se da nema potrebe za dubljim razmišljanjem ili debatom o važnosti demokratije i ljudskih prava. Liberalizam je bio poput vode u akvarijumu: neophodan, ali nevidljiv za ribe.
Zapadni akademici, pisci i vodeći komentatori delovali su unutar ovog okvira, ne dovodeći u pitanje njegove osnovne pretpostavke.
Sa usponom Trampa, Orbana i drugih krajnje desničarskih demagoga, ove pretpostavke se više ne mogu uzimati zdravo za gotovo. Liberalne demokrate moraju se vratiti osnovnim principima i hitno ponovo oživeti dijalog između umerenjaka u Severnoj Americi i Evropi.
Pored simboličnih gestova i moralne podrške, politički lideri bi trebalo da se angažuju sa istomišljenicima intelektualcima, novinarima i kreatorima politike kako bi podstakli “unakrsno oprašivanje” i pomogli u stvaranju zajedničke demokratske vizije za budućnost.
Mnogo toga se može diskutovati: Kako mlađe birače ubediti u trajnu vrednost demokratije i vladavine prava u odnosu na privlačnost harizmatičnih moćnika? Kako možemo osmisliti ekonomske politike koje podržavaju radnike, a da pritom ne potkopavamo međunarodni trgovinski sistem ili ne ubrzavamo klimatske promene? I kako bi liberali trebalo da odgovore na imigracione pritiske?
Transatlantska diskusija o ovim pitanjima mogla bi da igra vitalnu ulogu u oživljavanju liberalnih ideala i razvoju političkih platformi, sposobnih da brane demokratsko upravljanje u predstojećim godinama.
Autor je šef američkog programa na Francuskom institutu za međunarodne odnose.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
