Uz dužno poštovanje za sve mlade ljude koji, vođeni željom da žive u boljem, lepšem i pravednijem svetu, ovih dana izlaze na ulice.
Ne možemo se oteti utisku da svi oni koji se uz njih švercuju a nisu ni idealisti, ni nekorumpirani, ni nestranački stvaraju izvesnu pijačarsku atmosferu. Gledaju nas u oči i bestidno varaju na meri.
Jer šta je drugo nego varanje kad Šolakovi mediji jave da „studente štrajkom podržavaju radnici Kolubare i PTT“? A ispod naslova piše da će „predstavnik Sloge, sindikata radnika Pošte, Stefan Mitrović… danas obustaviti rad u beogradskoj pošti na Bulevaru umetnosti“!
Što se Kolubare tiče, jasno je da ovi pijačni prodavci magle, kad napišu da „zaposleni u Kolubari stoje uz studente“, imaju na umu ulogu rudara u prevratu Petog oktobra. Ko ne zna, da podsetimo: kad se Kolubara pobunila, Milošević je shvatio da je izgubio. Zato vest o štrajku kolubarskih radnika ima posebnu težinu. Ali štrajka danas nema, pa Šolakovi mediji, koje je predsednica Skupštine Ana Brnabić optužila za izvođenje obojene revolucije, kad nam prodaju laž, moraju malo na kvarno da pritisnu vagu… Šta stoji sitnim slovima ispod njihovog naslova „Protesti podrške studentima dela radnika EPS i Kolubare“?
Stoji da je protest najavio u budućnosti (!) „predstavnik radnog tela Jedinstvo Kolubara Goran Perišić“. U ime Kolubare i u ime EPS… A šta je radno telo Jedinstvo? To je privatna Fejsbuk stranica građanina Gorana Perišića, koji se, prema sopstvenim rečima, odmetnuo od svih sindikata da bije svoju bitku…
Kad se podvuče crta, sve u svemu, prodali su vam podršku rudara, poštara i zaposlenih u EPS, a kući ste doneli ovu dvojicu, jednog sa šaltera na Bulevaru umetnosti i jednog influensera u pokušaju.
Naravno, problem s prebrojavanjem je mnogo širi: nikad i nigde do sada nismo dobili informaciju o tome koliko je studenata za blokadu, a koliko je protiv? Koliko njih želi da polaže ispit u januaru, a koliko se tome protivi?
Ne znamo ni koliko je nastavnika u školama za obustavu nastave, a koliko njih želi da drži časove. Odjednom više „brojevi nisu važni“, nego „principi“. Najeklatantniji primer ovakvog načina razmišljanja – koji duboko zadire u temelje demokratije i razara ih – jeste osporavanje sporazuma koji su s Vladom postigla četiri reprezentativna sindikata. Da bi sindikat bio reprezentativan, dakle smatran relevantnim sagovornikom, treba da na nivou republike okuplja najmanje deset odsto zaposlenih. Zatvaranje škola traže grupe prosvetara, odnosno sindikati koji se takvim ne mogu smatrati. Manjina, dakle, traži da bude po njenom, jer je uverena da je ona u pravu, i da se zanemare interesi i volja većine.
Isti je slučaj i s vestima o roditeljima koji prekidaju časove u školama svoje dece. Reč je često o stranačkim aktivistima ili ostrašćenim pojedincima koji svoja uverenja stavljaju iznad uverenja većine i iznad interesa svoje dece. Uslov da čovek živi pored drugog u istom domu, zgradi, gradu, državi je saglasnost oko zajedničkih stvari. Saglasnost se postiže razgovorom kojim se postiže dogovor, ali nema ni „r“ od razgovora ni dogovora ako jedna strana po svaku cenu nastoji da istera svoje…
Još je gore ako nastoji da to postigne silom i lažima, kao što opozicija u Srbiji i njeni mediji sada čine.
Đilas i ostali opozicioni lideri, i profesori koji su stranačku pripadnost stavili ispred svog profesionalnog zvanja, imaju spremljen odgovor na ovo. Uče mlade, kažu, moralu!
Možda je tako, kažemo mi. Samo što će s vašim moralom moći da rade samo na pijaci. Dok ih ne uhvate…
