“ZLATNA MIMOZA” VUČIĆU PEROVIĆU Glumac otvoreno o ulozi zavisnika i problemima koje društvo osuđuje: “Najvažnije je RAZUMETI ČOVEKA”

Zlatna mimoza za najbolju mušku ulogu na 39. Filmskom festivalu u Herceg Novom pripala je Vučiću Peroviću za ulogu Dejana u filmu „Oče naš“ Gorana Stankovića.

Žiri je u obrazloženju istakao da Perović „briljira u zahtevnoj ulozi izgubljenog čoveka koji hoda tankom linijom na putu ka isceljenju, potvrđujući da je jedan od najboljih glumaca svoje generacije“.

U intervjuu za “Blic”, Perović govori o liku Dejana, susretu sa temom zavisnosti, radu sa rediteljem Stankovićem, ali i o tome koliko je važno razumeti čoveka pre nego što ga osudimo. Otkriva i šta ga je privuklo radu na seriji „Advokatice“, zašto mu više prijaju autorski projekti i šta ga od jeseni čeka u Narodnom pozorištu.

Kako biste opisali Dejana, lik koji glumite?

– Kao jednog čoveka koji se našao u teškoj životnoj situaciji, iz koje je, uz pomoć porodice, odveden u rehabilitacioni centar. Tamo mu se dogodi jedan ceo život, posle kojeg izađe kao malo drugačija osoba.

Kada ste pročitali scenario, da li ste odmah znali šta želite da dočarate kroz svoj lik ili ste ga otkrivali tokom rada na setu?

– To sam otkrivao na probama sa Goranom i sa svojim kolegama. Kada me je Goran 2021. godine pozvao za ovaj film, sama činjenica da radim sa Goranom Stankovićem, da me poziva da radim njegov prvi autorski film i da igram zavisnika, što je toliko daleko od mene, bila je sasvim dovoljna da kažem „da“ ovom projektu. Onda sam dobio scenario i pročitao ga mnogo, mnogo puta. Kada sam shvatio, a brzo sam shvatio, da ovo nije film protiv vere, zdušno sam prihvatio projekat.

Šta je ovaj lik probudio u vama, a da to možda niste očekivali?

– Razumevanje za probleme koji mu se dešavaju. Ili, bolje rečeno, veće razumevanje za probleme u kojima se nalaze zavisnici. Mislim da je mnogo važnije da to pre osude treba razumeti.

Znači, možete da razumete postupke svog lika…

– Mogu da razumem. Nisu to stvari za pravdanje, ali mogu da razumem iz čega poteknu neke stvari.

Koliko je bilo prostora za improvizaciju tokom snimanja? Koliko ste mogli da unesete nešto svoje, a da se Goran složi sa tim?

– Samim tim što ja igram ovu ulogu, sigurno sam uneo deo sebe. Nemoguće je da čovek ne unese deo sebe u bilo šta što radi. Svi mi imamo u sebi širok dijapazon stvari i osećanja. Mislim da je posao glumca da ovlada što većim spektrom tih osećanja, kako bi znao koje tačno da upotrebi za lik koji tumači.

Može li čovek da pobegne od svojih grešaka ili ga one kad-tad sustignu?

– Mislim da je poenta ne bežati, nego prigrliti sve te probleme koji se dešavaju ovom čoveku. Da sa tim iskustvom nauči da se nosi sa tim, da ne beži, da prigrli svoja osećanja, sve probleme koje ima, sve manjkavosti u svom karakteru i da sa novom spoznajom nastavi dalje.

Kada ste prvi put čitali o događaju koji je poslužio kao inspiracija za film, šta ste pomislili? Da li se vaše mišljenje promenilo nakon rada na filmu?

– Kada sam prvi put čuo za taj slučaj i sve što se dogodilo, mislio sam da je to negde daleko. Da je to tamo negde, u nekom mestu koje nije blizu mene i ko zna gde. A onda, kada sam dobio ovu ulogu i počeo na drugačiji način da istražujem i to mesto, ali i slična mesta po Evropi koja se bave sličnim stvarima ili su se kroz istoriju bavila njima, shvatite da je tu mnogo puta došlo do zloupotrebe moći. Prosto mislim da je važno ispričati ovu priču. Ovaj film postavlja određena pitanja, a odgovori su u nama. Svako od nas ko pogleda film imaće možda sličan ili drugačiji odgovor, u zavisnosti od svog senzibiliteta. Evo, na primer, kada pogledate film i zapitate se koja je za vas mera prihvatljivog nasilja. Neko je u jednom trenutku rekao: „A ne, ne, ovo nije dobro.“ Neko je u nekom drugom trenutku rekao isto. Neko je do samog kraja verovao da je to dobro, pa se onda dogodi ono što se dogodi i ljudi promene mišljenje. Moramo da preispitujemo odgovornost. Mislim da je to manjkavost sistema u kojima živimo, da neko digne dva prsta i kaže: „Pogrešio sam. Ovo ne sme više da mi se dogodi.“

Pre nekoliko nedelja završili ste snimanje serije „Advokatice“. Koga tumačite?

– U „Advokaticama“ tumačim Slavka Đurića, mladog advokata koji radi u kancelariji Vukoja Stankovića. Tu upoznaje svoju simpatiju Nadu Savić, ulogu koju tumači moja koleginica sa klase Nina Nešković. Kroz njihov zajednički rad dolazi do nekih „njuškanja“, ali videćete u kom smeru to ide i šta će se zapravo dogoditi s njima.

Da li vam se dopao rad na seriji?

– Dugo nisam radio tu vrstu igrane strukture i malo sam je se poželeo, na način da sada, posle određenog broja godina, ponovo proverim sebe u tom formatu. I nije mi bilo svejedno. Između takvih serija i ponovnog rada na jednoj takvoj seriji imao sam ceo jedan život nekih drugih filmova, autorskih projekata, gde je način pripreme potpuno drugačiji. Više volim autorske projekte i predstave. Mislim da je lepo da si zastupljen i u serijama i ima predivnih serija, da me ne shvatite pogrešno, ali način rada meni više prija u autorskom filmu i pozorištu. Tu se nekako podrobnije radi i ima vremena da se proba i isprobava.

Čini se da ne volite preteranu eksponiranost, a televizijske serije je često donose. Da li je to nešto što vam smeta?

– Jeste, ne volim. To je možda kontraindikovano poslu kojim se bavim, ali to propratno mene ne zanima.

Imate li još nešto u planu od jeseni?

– Imam u planu predstavu “Sumnjivo lice” u Narodnom pozorištu. Skupila se jedna zanimljiva ekipa. Imamo mladog reditelja iz Banjaluke, Nikolu Bundala i mladog pisca Gorana Starčevića. Tako da me to čeka. Igram Aleksu Žunjića.

Odavno nismo imali prilike da vas gledamo u komediji. Da li se varam?

– Igrao sam u „Mirandolini“, predstavi Centra za kulturu Tivat, mada je to bila sredina 2024. godine, u junu, sa Tanjom Mandić Rigonat. Tako da mislim da se to može podvesti pod neku vrstu komedije. Ali ja nisam radio dve godine u Narodnom pozorištu. Tako da se sada vraćam u pozorište i radujem se radu sa tom ekipom.