Kako se jedna osoba završi kao predstavnik 240 miliona ljudi? Za Samjuela Ikpefana, jedinog nigerijskog sportistu na ovim Zimskim olimpijskim igrama, presudna je bila želja da oda počast korenima svog oca.
– Bio sam sam, i dalje sam sam. Ja sam prvi skijaš u Nigeriji. Pre mene nije bilo nikoga – kaže on.
Samjuel Ikpefan (Foto: EPA/LAURENT GILLIERON)
Drugi sportisti u njegovoj poziciji imaju sopstvene priče. Za Tima Juhanija Gronlunda, koji predstavlja Boliviju, u pitanju je bila ljubav; želja da se takmiči za domovinu svoje supruge i zbog svog deteta koje je polubolivijac.
Za Nikolasa Klavo-Lavijolea, koji skija za Venecuelu, to je bila potreba da pokaže sunarodnicima da su i drugi sportovi mogući. Njihovo sredstvo je kros-kantri skijanje (skijaško trčanje), jedan od najraznovrsnijih sportova na Zimskim olimpijskim igrama. Kroz 10 disciplina, 296 sportista predstavljaće 65 različitih nacija; nijedan drugi sport nema toliku širinu. U petak u vreme ručka, u muškoj trci na 10 kilometara slobodnim stilom, petorica ljudi krenula su u trku sama – kao jedini predstavnici svojih nacija na ovim Olimpijskim igrama.
Počevši u 12:21 sa Kolumbijcem Fredrikom Fodstadom, a završivši 17 minuta kasnije sa Ekvadorcem Klausom Jungblutom, dali su sve od sebe na startu kako bi ispisali istoriju za svoje zemlje.
Kros-kantri skijanje je poznato po iscrpljivanju, to je disciplina koja takmičare ostavlja s penom na ustima i razjapljenim vilicama; čelični sportisti pretvaraju se u drhtave i zgrčene figure na snegu.
Ali za četvoricu sportista sa kojima je razgovarao Atletik, tih 20 minuta bola bledi u poređenju sa trudom koji im je bio potreban da uopšte stignu do cilja. Svako od njih je ispričao svoju priču o usamljenom sedenju u trpezariji, borbi za finansiranje i odgovorio na pitanje da li će ikada biti moguće, u nekom ne tako dalekom danu, uspostaviti skijanje na ekvatoru.
Sve je počelo – jednim imejlom
Samjuel Ikpefan (Foto: EPA/LAURENT GILLIERON)
Za veliku većinu, sve je počelo jednim imejlom.
Ikpefan je odrastao u francuskom gradu Anmasu, blizu Anesija i Ženeve, sa majkom Francuskinjom i ocem Nigerijcem. Bio je u sportskom okruženju – bavio se plivanjem i tenisom na visokom nivou, dok je njegov brat Danijel bio profesionalni ragbista u prvoj francuskoj ligi. Ali nakon što je u školi otkrio kros-kantri skijanje, Ikpefan se “navukao”.
Ostali sportovi su pali u drugi plan – a nakon što je zamalo ostao bez mesta u francuskoj reprezentaciji, Ikpefan je odlučio da kontaktira domovinu svog oca.
“Voleo je svoju zemlju, a nisu imali predstavnika”
Timo Gronlund (Foto: EPA/Kimimasa Mayama)
Gronlund, rođen u Finskoj, koji se trka za Boliviju, imao je slično iskustvo.
– Sve je bila moja ideja. Mislim da su neki ljudi tamo probali skijanje na rolerima, ali niko nije bio aktivan niti je zaista naporno trenirao – objasnio je.
Njegova supruga Leni, koja mu je pomagala oko prevoda, ubacila se:
– Voleo je zemlju, ali nisu imali pravog predstavnika. Bio je to veoma dug proces da bi se takmičio za Boliviju. Morao je da podnese mnogo žrtava.
Kolumbijskog sportistu Fodstada su, s druge strane, kao bebu usvojili roditelji iz Norveške, a otac mu je bio fanatik za kros-kantri. Kao tinejdžer je išao u specijalizovanu školu za skijaško trčanje, ali je bio na ivici da odustane od ozbiljnog bavljenja sportom.
Manje usamljen od ostalih, on govori o još pet kolumbijskih sportista koji se bave kros-kantrijem, iako je on jedini koji je stigao do ovih Olimpijskih igara. Za ove sportiste, borba je uopšte doći do startne linije.
Klavo-Lavijole se, na primer, suočio sa problemima oko pasoša nakon što je venecuelanska ambasada u Kanadi, gde on živi, zatvorena zbog političke situacije u zemlji. Morao je hitno da otputuje u Venecuelu kako bi izvadio neophodnu dokumentaciju – a pre tri nedelje nije bio ni siguran da li će uspeti da stigne na Olimpijske igre.
– U početku sam bio pod velikim stresom. Ali primili su me kao kralja. Bio sam na kompletnoj medijskoj turneji i svemu tome – prisetio se.
Fodstad radi u staračkom domu kako bi finansirao svoj olimpijski san.
– To mi daje nešto zauzvrat. Ponekad im vidim u očima da zaista cene što mladi ljudi dolaze da im pomognu – rekao je.
Njegovo iskustvo se drastično razlikuje od onog koji imaju vrhunske nacije, prepune profesionalaca sa punim radnim vremenom, uglavnom finansiranih od strane države i sa pratećim osobljem od više desetina ljudi. Fodstad je poveo svog tatu.
Kros-kantri skijanje nije tehnološki jednostavan sport. Tehničari za vosak imaju važnu ulogu u optimizaciji skija za svaku trku, a njihova stručnost je posebno ključna usred vlažnih uslova. I ovde su ovi usamljeni sportisti, umesto da budu prepušteni sami sebi, mogli da se oslone na svoje konkurente. Gronlund i Klavo-Lavijole su koristili finske timove za pripremu skija, dok je Ikpefan sklopio dogovor sa Švajcarcima, a Fodstad sa Norvežanima.
Generalno, veće nacije su rado pomagale zbog FIS pravila koje im omogućava da dovedu dodatne tehničare ukoliko pomažu drugim zemljama.
Ikpefanovo korišćenje reči “prijatelji” nije samo fraza. Svaki sportista opisuje povezanost između takmičara iz manjih nacija, koje je spojilo zajedničko iskustvo.
Uglavnom dele slično poreklo, često proživljavajući život kao deo imigrantskih zajednica ili manjina, što je relativna retkost među zimskim olimpijcima u poređenju sa njihovim kolegama sa letnjih Igara. Što se tiče motivacije, svi govore o važnosti vidljivosti na globalnoj sceni.
Na kraju, ovi olimpijci na mnogo načina imaju više odgovornosti nego njihove trofejnije kolege. Kao sportisti i administratori za čitavu naciju, osećaju teret odgovornosti da prenesu svoju strast na sledeću generaciju.
Video: Olimpijci prošetali pistom i predstavili nacionalne uniforme za ZOI
