Након деценија блиске сарадње са Сједињеним Државама, скоро три од четири грађанина ЕУ сада сматра да Европа треба да “иде својим путем”. Истовремено, јасна већина Европљана више не сматра САД поузданим партнером.
Годину и по дана након почетка другог председничког мандата америчког председника Доналда Трампа, удео испитаника који виде САД као најважнијег партнера Европе опао је за 20 процентних поена.
Ово је само део из студије Фондације Бертелсман која је објављена уочи Дана Европе.
“Наше репрезентативно истраживање показује да Европљани желе да постану независнији од Сједињених Држава. Заправо, 73 процената Европљана каже да Европа у будућности треба да иде својим путем. Штавише, већина Европљана нема поверења у Сједињене Државе”, каже коаутор истраживања и виши стручњак за европска стратешка питања из ове Фондације Флоријан Комер.
Истраживање је спроведено у периоду од септембра 2024. до марта 2026, а подаци указују на јачање неповерења грађана ЕУ према Сједињеним Државама.
“Поуздано партнерство” и сумња
На питање колико су САД поуздан партнер Европској унији, најскептичнији су у Немачкој, где то мисли само 27 процената испитаника.
Следе Белгијанци са 34 одсто, Французи са 39 посто… Пољаци су једини који мисле другачије, тачније 61 одсто испитаника је уверено да су САД поуздан партнер Европи.
Истовремено, све више грађана ЕУ верују да Унија треба да крене “сопственим путем”.
Грађани Белгије и Португала предњаче у том ставу јер је више од 80 одсто испитаника одговорило потврдно.
Нешто мањи, али убедљиви проценти су и у Француској (69 одсто), Немачкој (76 посто), Шпанији (74 процента), Италији (72 одсто)…
Европљани и “Трампов ефекат”
Све те бројке су за десетак процената веће у односу на испитивање које је спроведено само две године раније када је 63 процента грађана било за то да ЕУ “крене својим путем”.
Комер каже да у таквом сценарију највећу корист не би имала Кина, што је опште мишљење, већ Велика Британија и Канада.
Упитан шта је узрок све мање поверења у САД код Европљана, овај стручњак наводи да је реч о “Трамп ефекту”.
“Ово је посебан тренутак. Оно што видимо називамо ‘Трамп ефекат” јер смо гледали бројке упоређујући их непосредно пре избора Трампа 2024. године. Ако погледамо питање да ли су Сједињене Државе највреднији савезник за Европу, видимо пад од 20 одсто у том периоду. Зато ове ефекте називамо ‘Трамп ефекти’, јер верујемо да европска јавност заиста реагује на политике Трамповог председништва које су веома агресивне према Европи”, сматра Комер.
Упитан колико је удаљавање од Сједињених држава реално, овај истраживач наглашава да су Европљани “веома свесни да су и даље зависни од САД”, посебно када је реч о безбедности.
Отуда већина испитаника, већина Европљана, и даље верује да је НАТО она институција која их штити од претњи миру.
“Зато мислим да треба да разликујемо краткорочну зависност која је и даље веома реална када је реч о Сједињеним Државама, и дугорочни циљ веће европске независности”, наглашава Комер.
Половично расположење за проширење ЕУ
Део ове студије бавио се и расположењем Европљана приступу нових држава Европској унији.
Комер каже да су Европљани подељени по овом питању.
“У нашем истраживању имамо и бројке у вези са приступањем нових држава чланица, као што је, на пример, Србија. Питали смо Европљане да ли су спремни да прихвате нове чланице у будућности. И ту су Европљани заиста подељени, отприлике 50-50 да ли да прихвате или не прихвате будуће чланице”, каже овај стручњак.
Наводи да су за разлику од Шпаније, Португалије или Пољске које су за проширење ЕУ новим државама, грађани Француке, Немачке и Холандије далеко скептичнији по овом питању.
“Расправа око председника Трампа и да ли Европа треба да постане стратешки више аутономна такође покреће дебату о проширењу, и мислим да то заправо помаже државама чланицама или будућим чланицама да изнесу свој став да треба да постану чланице Европске уније у будућности”, закључује Комер.
Обама популарнији од Трампа
Истраживач Института за европске студије Петар Ћурчић каже да резултати ове студије не треба да чуде због честих промена у односима нове америчке администрације према ЕУ.
“За Европљане је Трампова администрација непоуздана због честих промена политике према Европи. Више и не говоримо о царинама које је та администрација увела, нити говоримо о Гренланду, него о Ирану и питању политичких поремећаја које блокада Персијског залива изазива за светску економију. Европљани су доста забринути”, каже Ћурчић.
На то указују, додаје, и ранија истраживања која указују да Трамп није био омиљен у ЕУ ни током свог првог мандата.
“У суштини европски грађани више везују спољну политику САД са актуелном администрацијом. Ако то упоредимо са временом Барака Обаме. Он је и даље веома омиљен амерички председник у европском јавном мњењу”, сматра Ћурчић.
Објашњава да су односи САД и Немачке били затегнути и током прве Трампове администрације.
“Сећамо се непријатних разговора између Ангеле Меркел и Доналда Трампа. Међутим, то се са доласком Бајдена изменило и сменом на канцеларском месту. Али сада видимо да Немачка покушава да тражи баланс између Вашингтона и Европе. То некада успева, а некада не”, истиче Ћурчић.
Јачање партнерстава унутар ЕУ
Коментаришући све мање поверење Европљана у САД, овај аналитичар каже да су чланице ЕУ увек ближе доживљавале своје суседе.
“У неким ранијим истраживањима немачког јавног мњења Француска је перципирана као кључан партнер. Та немачко-француска сарадња ће се наставити и то високо поверење европског грађанства према европским институцијама и савезницима унутар европског блока”.
Чурчић наглашава да “амбиције осамостављивања ЕУ” треба посматрати кроз економију која функционише у “својим оквирима”.
“Постоји евро зона која има међународни утицај. Евро је по снази друга валута у свету, ако гледамо новчане резерве ‘трећих банака’, не америчких и не европских. Европа дакле има своју снагу. По неким прорачунима ове године је чак претекла Кину по бруто друштвеном производу”, објашњава Ћурчић.
“Осамостаљивање” Европе види и кроз иницијативе о заједничкој одбрани ЕУ.
“Оне су комплементарне са НАТО-ом и у суштини европске земље ће кроз ове иницијативе покушати да постигну и задрже европску стабилност”, сматра Ћурчић.
Као доказ томе наводи споразуме између Велике Британије и Француске, али и споразум између Велике Британије и Немачке.
“То је европско уланчавање кроз неке пројекте попут ‘Сејфа’ који је вредан 150 милијарди евра”, наглашава овај истраживач.
Додаје да се то “уланчавање” види и у сарадњи ЕУ са Канадом.
“Не очекујем да ће до краја Трамповог мандата ту бити драстичних промена. Критичан однос Европљана ће се наставити, али је кључно питање кога Европа жели за наредног председника САД”.
Ћурчић каже да “половична” подршка грађана ЕУ проширењу Уније у новим околностима може да се промени.
“Пуно тога је на агенди. Треба имати у виду да су све земље Западног Балкана истакле своју јасну европску оријентацију. Неке су и чланице НАТО-а, тако да имамо и тај степен интегрисаности. Са инвазијом Русије на Украјину и новим подстицајима у проширењу то може бити шанса западнобалканских земаља да се тај процес убрза и да се негде одобровољи и европско јавно мњење у овим новим околностима. Али, то је процес који не зависи само од њихове добре воље, већ и од европских институција и дугих процеса преговарања”, сматра Ћурчић.
