Glumica Srna Lango u emisiji „Ispovest“ na Nova.rs prvi put je otvoreno govorila o svom odnosu prema veri, duhovnosti i teškim ličnim prelomima koji su je obeležili detinjstvo.
Od činjenice da se sa samo 11 godina sama krstila, do iskrenog priznanja da je u dvadesetim ozbiljno razmišljala o odlasku u manastir, Srna Lango je bez zadrške govorila o pritisku javnosti, životu u medijima od ranog uzrasta, ali i o izborima koji su je oblikovali kao umetnicu i čoveka.
Da li ste tako razmišljali i u dvadesetim?
„Moje je da radim u rudokupu i ja radim u rudokupu, dobro je što sam rano rešila da imam decu, pa mogu da se posvetim poslu dovoljno da o svačemu nisam obaveštene, nisam deo onoga što ne želim da budem. Ja volim proces. To je odgovor. Zbog procesa sam ušla u televiziju, zbog procesa sam ušla na Akademiju. Moj profesor Bajčetić i ja smo se dobro razumeli i to nije vic, kada sam to izgovarala na drugačiji način u monokomediji ‘Lov na srne’ ljudi su mislili da sam duhovita, a ja sam stvarno bila već posle prvog dela studiranja FDU mislila da ako ne prođem na akademiji, idem u manastir. Super je kada se neko u monokomediji smeje, jer ja to tako izgovaram da bi se neko smejao i sve skupa rešavam smehom jer kada stigneš dotle znači da je rana zarasla ili bar imaš neku krasticu, bilo koje vrste.“
Zašto bi neko u dvadesetim razmišljao o manastiru?
„Zato što je od jedanaeste bila u medijima.“
Je l’ vas to pojelo?
„Mnogo potrošilo, mnogo pokvarilo, i dalo šansu da relativizujem važnost procesa. Često ljude više zanima da li mi se pomerila olovka na usnama nego šta govorim. Naravno – uvek ima pravih ljudi, imam dokaze i za to. Ali do osamnaeste postaneš svestan da mnoge više zanima kako izgledaš nego šta radiš. I onda se zabrineš – ne za sebe, nego za život. Stalno sam mislila da treba ašovom da kopam idem po školama, a a propo toga, odgajali su me da mi niko nije autoritet dok ne dokaže da jeste. Moja kompletna porodica, do korena može samo da se krsti jer reč ‘strahopoštovanje’ – kome je cilj da strahuje? Koji su to ljudi koji očekuju strahopoštovanje? Mene su učili da neko treba da izazove u meni poštovanje argumentom, sadržajem, postojanjem. Strahuje se od ljudi koji bez argumenta žele da budu opasni, a ja prezirem takve ljude od svoje pete godine života. Svoju decu sam učila da sopstvenu pristojnost poštuju time što se svakome obraćaju pristojno, a posle toga dođe poštovanje ili ne. Kada vidim poruku koja počinje sa ‘poštovanje’ ja se zabrinem jer kad sam stigla da ti pokažem poštovanje? Nemoj da me poštujem dok ti ne dokažem da ima razloga. Ne poštojem nikoga dok mi ne pokaže da ima razloga…“
Razmišljate i dalje o manastiru?
„Da, intenzivno – kako god zvučalo kao vic.“
Sada ste ozbiljni?
„Ja sam uvek ozbiljna. Kad najsmešnije zvuči, tad sam najozbiljnija. Htela sam samo da pomenem profesora Bajčetića koji mi je dao priliku da ne odem u manastir i hvala mu na tome. Sve ovo što u ovom trenutku radim, literatura koju čitam, pišem i postavljam na daske – hrabro sa svojim saradnicima, zbog nih ovo govorim zato što iza nas ne stoji institucija, mi smo sebi instituciju. Sve su to izbori kojima sam zadovoljna i drago mi je što tada nisam otišla u manastir jer se ne bi desilo sve što se posle desilo.“
Ko vas je iz porodice učio dugovnosti?
„Niko me nije učio duhovnosti kako se danas uči. Niko nije stao pred mene i rekao da moram da mislim ovo ili ono. Ja sam se sa 11 godina sama krstila. Nisam bila krštena po rođenju, a sa 11 sam već radila i bila „u životu” mnogo. Bila sam zadovoljna onim što se dešavalo u mom životu, ali mi je falilo tuđe dobrote kad izađem iz kuće. U kući je sve bilo kako treba, a napolju me zbunjivalo – i dalje je isto sve. Sve je bilo surovo i ljuto, nisam bila sigurna zašto je neko unapred ljut na mene, na bilo koga. Zašto neko ko radi sa decom ne voli decu? Zašto ne radi nešto drugo. Ništa mi nije bilo jasno. Nisu mi bili jasni tuđi izbori jer bili bi srećniji svi kad bismo radili ono što osećamo, gde osećamo da vredimo. Onda ne bi bilo toliko ljutih ljudi.
Celu emisiju pogledajte u nastavku:
