RUSKI EKSPERT OBJAŠNjAVA: Zašto bi Vašington mogao da vojno testira Iran i da se pokaje zbog toga

RASPOREĐIVANjE značajnih američkih vojnih snaga u Persijskom zalivu ponovo je oživelo spekulacije o mogućnosti američke vojne akcije protiv Irana.

Međunarodna politika retko prati linearni scenario, ali trenutna situacija se može proceniti kroz niz verovatnih scenarija. Jedan od njih, i ne najmanje ozbiljan, jeste upotreba sile.

Postoje argumenti koji podržavaju vojnu opciju. SAD imaju dugogodišnje i konkretne razloge da razmotre akciju protiv Irana u ovom trenutku. Više od četiri decenije, Teheran je jedan od najdoslednijih protivnika Vašingtona. Njegovo neprijateljstvo prema Izraelu, ključnom savezniku SAD u regionu, još je nepomirljivije. Zapadne vlade veruju da Iran godinama teži razvoju nuklearnog oružja, a uspešana pojava Severne Koreje kao de fakto nuklearne sile služi kao očigledan presedan, piše Ivan Timofejev, programski direktor Vajdaj kluba.

Nasuprot tome, skorija istorija nudi mnoge primere država koje nisu imale nuklearno oružje i koje su napadnute ili demontirane silom: Irak, Libija, Sirija, Venecuela. Iran je sam bio izložen vojnim napadima 2025. godine. U međuvremenu, Teheran je postigao značajan napredak u svom raketnom programu, koji američki zvaničnici otvoreno opisuju kao direktnu pretnju. Iranski kontranapadi na Izrael tokom prošlogodišnjeg sukoba istakli su tu sposobnost.

Domaći nemiri u Iranu mogu dodatno podstaći Vašington da razmotri vojnu opciju. Protesti se u zapadnim prestonicama često tumače kao znak slabosti režima ili kao preteča revolucionarnih promena. Iz ove perspektive, vojni pritisak bi mogao poslužiti kao katalizator – jačajući protestne pokrete, potkopavajući državne institucije i potencijalno pokrećući ili sistemski kolaps ili građanski rat u sirijskom stilu. SAD imaju prethodno iskustvo sa vojnim operacijama koje su preoblikovale političke sisteme u ciljanim državama. Avganistan je izuzetak, ali čak i tamo je vlada koju podržavaju SAD opstala skoro dve decenije.

Iz ovog ugla, trenutna situacija može izgledati američkim planerima kao prilika da se istovremeno reše višestruki bezbednosni problemi ograničenom silom. Najverovatniji oblik koji bi takva akcija imala nije kopnena invazija, već kombinacija vazdušnih udara, operacija specijalnih snaga i napora da se naoružaju i organizuju opozicione grupe. Kopnena operacija velikih razmera bila bi skupa, politički rizična i teška za opravdanje.

Istovremeno, rizici takvog scenarija su znatni. Prvi leži u prirodi iranskog vojnog sistema. Iako je Iran ranjiv na koncentrisane vazdušne napade, malo je verovatno da će vazdušna snaga sama po sebi destabilizovati niti redovne oružane snage niti Korpus islamske revolucionarne garde. Oba zadržavaju sposobnost da lansiraju raketne kontranapade i održavaju dugotrajan otpor na kopnu.

Drugo, ostaje nejasno da li je iranska politička elita interno podeljena. Bez istinske podele na vrhu, malo je verovatno da će spoljna intervencija dovesti do brze političke transformacije. Treće, javnu spremnost za oružani sukob ne treba mešati sa protestnim aktivnostima. Masovne demonstracije se ne pretvaraju automatski u spremnost za građanski rat. Strane intervencije bi mogle, barem privremeno, konsolidovati domaću podršku vlastima i legitimizovati vanredne mere.

Četvrto, postoje ozbiljni ekonomski rizici. Bilo kakva eskalacija bi ugrozila snabdevanje energijom i pomorski brodarski saobraćaj u Persijskom zalivu, sa globalnim posledicama. Peto, tu je i pitanje štete po reputaciju. Neuspela operacija bi oslabila kredibilitet američke administracije i pojačala sumnje u sposobnost Vašingtona da upravlja krizama velikih razmera.

Alternativni scenario je nastavak ekonomskog pritiska: sankcije, blokade i diplomatska izolacija, usmereni na postepeno erodiranje iranskog političkog sistema iznutra. Logika je poznata: akumulirani ekonomski stres dovodi do protesta, protesti potkopavaju legitimitet, a sistem se urušava pod sopstvenom težinom.

Problem je što je ova strategija retko funkcionisala u praksi. Postoji realna mogućnost da će se Iran prilagoditi, i politički i ekonomski, kao što je to više puta činio. U međuvremenu, napredak u iranskom nuklearnom i raketnom programu bi se nastavio. Dok SAD i Izrael poseduju sredstva da vojno odvrate Iran, prelazak Teherana na status nuklearnog oružja bi fundamentalno promenio stratešku ravnotežu. Revolucionarni preokreti u nuklearno naoružanoj državi predstavljali bi ekstremne rizike, postavljajući neizbežna pitanja o kontroli nad oružjem i putevima eskalacije.

Sa stanovišta Vašingtona, najracionalniji pristup može stoga biti ograničena strategija „udri i vidi“. Kratka, fokusirana vazdušna kampanja bi testirala otpornost iranskog političkog sistema, reakciju društva i koheziju njegovih oružanih snaga. Ako Iran izdrži udar i sistem ostane netaknut, SAD bi mogle da se povuku, vrate sankcijama i ponovo procene situaciju. Ovu logiku pojačava činjenica da Iran nema sposobnost da nanese odlučujuću štetu samim SAD, dok bi čak i ograničeni udari mogli da degradiraju njegovu vojnu infrastrukturu i industrijsku bazu.

Prema takvom modelu, Vašington bi jednostavno mogao da sačeka još jedan povoljan trenutak da ponovo primeni silu. Iz ove perspektive, izgledi za obnovu američkih vazdušnih operacija protiv Irana deluju daleko od hipotetičkih.

Iran se, sa svoje strane, takođe suočava sa teškim izborima. Jedna opcija je otpor. To znači apsorbovanje udara, odgovor ograničenim kontramerama i pokušaj nametanja dovoljnih troškova SAD i njihovim saveznicima kako bi se sprečilo ponavljanje. Mogućnosti za ovo su ograničene, ali je Teheran prošle godine pokazao da je sposoban za kalibrisanu odmazdu.

Druga opcija su pregovori. Pa ipak, ovaj put može biti još opasniji. Razgovori vođeni pod direktnim vojnim pritiskom verovatno bi uključivali maksimalističke zahteve Vašingtona, ne samo o iranskom nuklearnom i raketnom programu, već i o unutrašnjim političkim aranžmanima. Pregovori sa takve pozicije rizikuju ustupke bez ikakve garancije da će vojna akcija biti isključena u budućnosti.

BONUS VIDEO – PATROLA SA PUTNICIMA, NA BRZOJ PRUZI, OD BEOGRADA DO SUBOTICE: “Vožnja deluje gotovo neprimetno”