LjILjANA Smajlović odgovorila je na podsmevanje vernicima koji dolaze da se poklone Pojasu Presvete Bogorodice i otvorila važno pitanje poštovanja vere, ali i pitanje “ko je zapravo glup?”
Foto: Printskrin
Postoji jedna pojava koja se u Srbiji ponavlja toliko dugo da je mnogi više i ne primećuju. Kada se podsmevate pravoslavnim vernicima, njihovim svetinjama, običajima i verskim uverenjima, deo javnosti to proglašava „kritičkim mišljenjem“, „progresivnošću“ ili „slobodom govora“. Međutim, kada bi isti ton bio upotrebljen prema gotovo bilo kojoj drugoj društvenoj grupi, usledile bi optužbe za diskriminaciju, netrpeljivost i govor mržnje.
Zato su reči Ljiljane Smajlović izgovorene u programu Prve televizije pogodile samu suštinu problema. Govoreći o podsmevanju vernicima koji dolaze da se poklone Pojasu Presvete Bogorodice, ona je postavila pitanje koje mnogi izbegavaju da postave.
– Oni se rugaju ljudima, govore da su glupi ljudi koji očekuju čudo od pojasa Presvete Bogorodice. Pa da li su glupi ljudi koji su “biciklom” išli u Strazbur? Da li su glupi ljudi koji su mislili da je Saša Janković politički mesija? Zamislite. Jesu li pametni ljudi koji misle da je Amerika benigna sila a da su ostali maligni? – rekla je Smajlovićeva.
U samo nekoliko rečenica ogoljena je matrica po kojoj funkcioniše deo samoproklamovane moralne i intelektualne elite. Problem za njih nije verovanje. Problem je što veruju „pogrešni ljudi“. Problem nije vera u nešto što se ne može dokazati. Problem je što je ta vera pravoslavna, narodna, tradicionalna i duboko ukorenjena u identitet većine građana Srbije.
Jer kada hiljade ljudi veruju da će politička promena doći iz Strazbura, to se predstavlja kao građanski aktivizam. Kada se pojedinim političarima pripisuju gotovo mesijanske osobine, to se naziva nadom. Kada se velike sile posmatraju kao nepogrešivi arbitri dobra i zla, to se proglašava političkom prosvećenošću. Ali kada vernik dođe u hram i pomoli se pred svetinjom koju njegova crkva poštuje vekovima, onda odjednom kreću podsmeh, ruganje i lekcije o „primitivizmu“.
Suština nije u Pojasu Presvete Bogorodice. Suština je u dubokom preziru prema običnom čoveku. Prema onome ko ne živi u krugu istomišljenika, ne koristi iste parole, ne prati iste medije i ne deli iste političke stavove. Podsmeh veri zapravo je vrlo često samo prikriveni podsmeh vernicima. A iza podsmeha vernicima neretko stoji uverenje da su milioni ljudi manje inteligentni, manje obrazovani ili manje vredni od onih koji su sebi dodelili ulogu društvenih arbitara.
Zato je opasno kada se vernici predstavljaju kao naivni ili glupi ljudi. Ne samo zbog vere, već zbog društva u celini. Onog trenutka kada počnete da delite građane na „prosvećene“ i „zaostale“, na „one koji znaju“ i „one koji veruju“, prestajete da razgovarate sa ljudima i počinjete da ih posmatrate sa visine.
A upravo je to ono što je poslednjih dana izazvalo ogorčenje velikog broja građana. Ne zato što neko ima pravo da veruje ili ne veruje u čuda. Već zato što niko nema pravo da sebe proglasi pametnijim, uzvišenijim i vrednijim od stotina hiljada ljudi samo zato što njihova vera nije po njegovoj meri.
U društvu koje se poziva na toleranciju, različitost i poštovanje, ruganje tuđim verskim uverenjima ne može biti znak napretka. Ono je, naprotiv, pokazatelj duboke netolerancije prema ljudima koji misle, veruju i žive drugačije. A upravo je na tu činjenicu Ljiljana Smajlović podsetila javnost jednom jednostavnom, ali veoma neprijatnom paralelom.
(24 Sedam)
