REČI KOJE ĆE SVI DOBRO DA UPAMTE: Istorijski govor predsednika na Danu sećanja za ubijene i proterane Srbe u zločinačkoj akciji “Oluja”

SRBIJA i Republika Srpska, sinoć su u Mrkonjić Gradu, zajednički obeležili Dan sećanja na ubijene i prognane Srbe u hrvatskoj zločinačkoj akciji “Oluja”.

Svim prisutnim garađanima koji su došli odati počast za svoje sinove, braću, sestre, prijatelje, kumove, koji su stradali od ustaške ruke obratili su se Patrijar srpski Porfirije, Milan Knežević, lider DNP iz Crne Gore, Milorad Dodik prvi čovek SNSD-a, kao i predsednik Srbije, Aleksandar Vučić.

Njegov govor i reči ostaće duboko urezane u mislima svih nas.

U nastavki teskta pročitajte šta je sve predsednik izgovorio tokom obraćanja na obeležavanju sećanja na jedan od najcrnjih perioda u srpskoj istoriji: 

– Nevenka Dobrić je 9 meseci nosila svog Sinišu, rodila ga je, dojila ga je, odgajala ga je, učila i vaspitavala. I one anđeoske oči koje smo mogli da gledamo pre nekoliko minuta zlikovci su ugasili. I nikada nisu nikome rekli za Siniše oči, nikada nikome nisu rekli za suzu i tugu majke. Nikada ih nije bilo briga, slavili su to kao veliku pobedu. Očekivali su i nadali se, da mi Srbi, što nismo jednom učinili u istoriji, bi trebalo da se saglasimo sa njima i zaboravimo zločine, da zaboravimo te divne oči dvanaestogodišnjeg Siniše. Ili Darinkinog šestogodišnjeg unuka Jovice, koji je ubijen u Petrovačkoj cesti. Ili nešto starije Mirjane Dubajić, ili Stelje, Kovačeviće, Dubajiće, Vukoviće…

Ubijali su nam ljude, ne po prvi put, i ma koliko ljudi da nam ubijaju, i ma koliko žrtava da imamo, uvek smo mi krivi. Proteraju nam 250.000 ljudi, brutalnom kampanjom, kupovinom i agenturnim delovanjem i u Srbiji i u Srpskoj i u Crnoj Gori, svuda i na svaki način. Pokušali su da nas ubede da smo mi za to krivi, mi Srbi smo odgovorni, ne oni koji su ih pobili i proterali, nego baš mi, i mnogi od nas su to prihvatali, i mnogi od nas su u pogromu nad istinom učestvovali. Od lažnih priča kako je dogovoreno sve, od lažnih priča i raznih teorija zavere, u kojima uvek morate da pronađete krivca u Beogradu, umesto da ga tražite u zlikovcima koji su namerno ugasili Sinišine oči. To je naša sudbina bila posle Prvog svetskog rata, 29 posto od ukupnog stanovništva Srbija je izgubila u Prvom svetskom ratu. Pomogla da oni koji su bili na strani okupatora pređu na pobedničku stranu. I Hrvatima i Slovencima. Nikada ni hvala nisu rekli, već je to za njih bila okupacija. U Drugom svetskom ratu ubijali su nas nemilice, netremice, sa neverovatnom beskrupuloznošću i neverovatnom bestijalnošću, onako kako ni nemački nacisti nisu radili neprijateljima. Zaboravilo se i nismo mogli ni u jednom udžbeniku da pročitamo, da od svih velikih gradova bivše Jugoslavije, nijedan nije bombardovan od početka, samo jedan naš Beograd. U Zagrebu su nacističke tenkove cvećem dočekivali, sve je zaboravljeno i niko o tome nije smeo da govori. Rodila se nova pokolenja i nova generacija Srba koja ih se više ne plaši, koja se ne stidi da kaže istinu, generacija ljudi koji se ne plaše da pretrpe najveće kampanje laži, neistina, ali koje neće da zaborave anđeoske oči Siniše Dobrića da bi dobili aplauz u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici.

Obraćam vam se poslednji put kao predsednik Srbije, ali želim da vam važne stvari da izgovorim.

U prethodnih 12 godina smo mnogo toga izmenili, od ćutanja o stradanju Srba, do toga da nam je bilo najvažnije da se dopadnemo nekima time što bismo govorili da kad ustanemo u pola 11 slušamo Severinu, za nas je bilo važnije da slušamo i gluvo Glamačko kolo i krajišku pesmu i da ne zaboravimo stradanje našeg krajiškog naroda i u Lici i u Baniji i u Kordunu, Dalmaciji i svuda i na svim mestima i time se i danas ponosimo.

Uspeli smo da se suprotstavimo narativu koji je već postojao ”nemojte da se zamerate”. Kao što su nam posle Drugog svetskog rata govorili da ne pričamo o Jasenovcu.

Meni su zabranili da odem u Jasenovac, znaju da je moja porodica žrtva ustaškog terora, baš ih je bilo briga, znao sam da su beskrupulozni i da njihovoj bestijalnosti kraja nema, ali nisam se nadao da će u tišini da prođe u Evropi, svetu i da se svi prave blesavi i ćute na to. Zamislite predsednik, potomak žrtava, ne sme da poseti najstrašniji koncentracioni kamp iz Drugog svetskog rata. I svi ćute, demokratske, evropske vrednosti… Nisam tu u pitanju ja, tu je u pitanju istina o Jasenovcu.

Svako malo, uzeo sam statistiku, u poslednjih 40 dana, imate stotinu tekstova u medijima u Zagrebu, ima simbolike, o tome kako je Jasenovac mit, kako je to izmišljotina, kako su brojevi preterani, a kako ustvari takvih zločina nije ni bilo jer je to bio samo radni kamp. I nije sve počelo Olujom. Ne zaboravite oni optužuju Srbiju, da su Srbi agresori, pa nisu Srbi rastakali Jugoslaviju, to je bila jedina međunarodna priznata tvorevina, SFRJ, vi ste krenuli u rušenje međunarodnog subjekta, vi ste izazvali sukobe, a Srbi su samo hteli da sačuvaju državu i ostanu na ognjištima. I ništa više od toga. Baš vas briga što lažete svakoga dana, mislite da možete doveka. Mislite da niko ne sme da vam odgovori, i podseti na to kakva je prava istina.

Jeste li nekada videli bilo koga iz Zagreba da je položio cvet na bilo koji spomenik srpskih žrtava. Oni se nama rugaju noseći na Jasenovački cvet vence sa hrvatskom zastavom, rugaju nam se, nisu tamo stradali Hrvati, da bilo je izuzetaka, tamo su stradali Srbi pre svega, pa Jevreji i Romi. Kad je počeo sukob u Hrvatskoj prvo su nam očistili gradove, urbane sredine, pobili ljude od Zagreba, Rijeke, Zadra, Osijeka, svi su imali svoju kristalnu noć, počistili gradove od stvarne i prave srpske elite. Držali nam pridike kako je Medaković zlikovac i zločinac. Usvojili svoju kvazi elitu, baš kao što su uradili u Drugom svetskom ratu kada su imali Savu Besarovića, generala Uzelca i mnoge druge na svojoj stranu, Srbe zlikovce koji su zarad sopstvenih privilegija bili na ustaškoj strani. A onda su naš prost, divni krajiški narod, slobodoljubivi narod koji je uvek branio svoju krsnu slavu, svoju srpsku crkvu, svoje ime i prezime, onaj najhrabriji deo nas, napali sa svih strana sa sve američkom i evropskom logističkom, ekonomskom i svom mogućom podrškom i ubeđivali nas kako su naši ljudi, kako je naš Dobrić Siniša kukavica pa otišao na traktoru, a oni veliki junaci.

Ceo kraj protiv malog krajiškog naroda, a Srbija slaba, i pošto govorim poslednji put kao predsednik Republike izvinite Nevenka, u ime svih Srba što je Srbija bila slaba, što vas je krila i ćutala, što vam nije dala da dođete u Beograd, što vas je sklanjala sa autoputeva. Oprostite nam, a mi sebi nećemo oprostiti vaše suze i oči Siniše Dobrića.

Rekao sam, prvi put kada smo na Rači držali komemorativno sećanje na tragediju koja je zadesila naš narod, gledali ste me i mislili ste ”ovaj priča političke priče, priča nešto što narod voli da čuje”, ja nikada ne pričam ono što narod voli da čuje, a čućete i za nekoliko trenutaka zašto sam vam ovo rekao. Nikada to nisam radio i uvek sam se trudio da govorim istinu i da težim putem ostvarujemo ciljeve. Ne zaboravite, tada sam vam rekao – dok sam neko u Srbiji i dok se pitam u Srbiji, a znao sam šta nam predstoji, kako moramo ekonomski i politički da osnažimo Srbiju, vojno da je osnažimo, jer bi nas pregazili do sada i Srbiju i Srpsku. Tada sam vam rekao da nikada više nećemo dozvoliti, a znam da to govorimo u veoma teškom, ozbiljnom trenutku, kao ozbiljan čovek, čovek koji je najduže na vlasti u Srbiji, demokratski izabran, garantujem vam da više nigde ni u Republici Srpskoj ni u bilo kom delu Srbije neće biti Oluje, pogroma i stradanja srpskog naroda. Srbija je dovoljno snažna, sačuvaće i zaštitiće svoj narod i nećemo čekati i sklanjati se da ostavimo svoj narod na cedilu.

Nije zameriti Srbiji u tom trenutku, Srbija je bila ekonomski razbijena, politički slaba. I da vas podsetim, nismo bili ni dovoljno pristojni, ni dovoljno disciplinova da vodimo računa o sebi, rukovodstvo Srbije je uvodilo sankcije i blokade za rukovodstvo Srpske, rukovodstvo Srpske je, nažalost, politički odgovaralo na to, krenule su uvrede s jedne i druge strane i umesto kao braća i sestre, kao isti rod, da budemo na istoj strani, neretko smo bili, suprostavljeni jedni drugima, a naši neprijatelji su samo to čekali. I prvu priliku koju su dočekali, iskoristili su da nam napadnu i unište i srpsku Krajinu i da u potpunosti unište Republiku Srpsku. Što, jel su prezali od republčkih granica, tada već državnih granica, jel im smetalo da uđu ovde u Mrkonjić gde je uvek bilo nekoliko Hrvata i ne više od toga? Jel im smetalo da spale svaku kuću? Jel im smetalo da ubiju svakog na kog su naišli, koji je disao, mrdao i imao oči Siniše Dobrića? Nije im smetalo, nikakav problem sa tim nisu imali. Jel ih neko osudio u svetu, jel im neko rekao da su pogazili međunarodno-javno pravne norme? Nije im niko ništa rekao i sve su to uradili.

Jeste li vi po ko zna koji put, čuli čuvenu Tuđmanovu rečenicu sa Briona da Srbi „praktično nestanu“. To nam je govorio Pavelić i Luburić i svi su to želeli i mnogo ste Srba proterali i pobili, ali evo nas opet u Mrkonjić Gradu, koji ste spalili, diže se srpski narod, dolaze nova pokolenja i nikad vam nećemo dozvoliti da nas gazite!

Nema kakvim se trikovima nisu služili. Koliko puta smo izgovorili sintagmu hrvatski Srbin, kosovski Srbin, a nikad niste izgovorili srpski Hrvat, nikad niste to čuli jer mi nismo prevaranti. Nikada nisu mogli da podnesu Srbe, koristili su prisvojne prideve. Nismo mi ni hrvatski ni bosanski ni srbijanski, mi smo samo Srbi, nemojte da nas delite, nemojte da nam izmišljate imena da ne bismo mi vama počeli da izmišljamo imena.

Kad kažu u Sarajevu Srbijanac, ja nisam Srbijanac iako sam rođen u Beogradu i Srbiji. Ne zovu ni Ugljanina Srbijanac, ima da nas zovete Srbi, da nas poštujete, jer mi istom rodu pripadamo i nema nikakve razlike iz Srba iz Pirota, Nikšića, Kosovske Mitrovice. Ne budete li promenili ponašanje, mi ćemo da promenimo ponašanje pa ćete da vidite kako izgleda kad vam budemo nadevali imena i nadimke.

Večeras ću kao najiskusniji predsednik Srbije da ukažem na virove koje želim da izbegnete. Mir je uvek dobar za sve. Najbrže rastemo. Vreme i mir rade za nas.

Ukazaću vam na opasnosti, za nas u ovom trenutku, za nas je očuvanje mira i stabilnosti trenutno najvažnije i radi za nas. Brže napredujemo od ostalih, brže rastemo industrijski, u svakom smislu, čak u vojnom smislu, vreme i mir rade za nas.

Mi smo najstradalniji narod u 20. veku.

Jeste li primetili u 14 godina da se nikada nije dogodilo da neko iz Srpske kaže nešto Srbiji i obrnuto. Jesmo se sporečkali, ali nikad

Hvala vam, svetosti, što čuvate srpsku crkvu. I u crkvi smo imali ideje koje su opasne, policentričnim idejama. U konfederalizovanju srpske crkve, čuli ste od istaknutih srpskih nacionalista, i ideja o policentričnom srpstvu, to je smrt srpskog naroda, to je smrt srpske crkve. Kad su počeli da prave pravoslavnu crkvu u Hrvatskoj, Crnoj Gori, osetili su na vreme o čemu se radi. Da su to uspeli, ne bi nam bila SPC ista kao sad. Ona je ista na svakom drugom mestu. Moramo da znamo šta su nam interesi.

Imamo Srbe koji su radili protiv vitalnih srpskih interesa. Jedna grupa je otvoreno protiv svega srpskog. Uvek su radili protiv. Opasniji su oni drugi koji nam drže pridike o policentričnom srpstvu, gde ćete Podgoricu da suprotstavljate Beogradu i Banjaluci, to vam je policentrično srpstvo, to vam je rastakanje i razaranje Republike Srpske. Nećemo vam dati i pobedićemo vaše opake ideje. A ko se pojavljuje, salonski nacionalisti. Preziru narod, kažu Vučić izdajnik nije zaratio sa Prištinom.

Prvi dan odricanja od kontinuiteta od Jugoslavije i SCG, drugi dan puštanje na slobodu albanskih terorista, 3. dan rastakanje zajedničke zajedničke države da bi se stvorili uslovi za rastakanje SCG. Pogrom Srba na Kosovu, ekonomija Srbije se raspada, 500.000 ljudi bez posla, proglašavaju nezavisnost Kosova.

Svi ćute kažu nemojte to da za vreme izbora, to su nam uradili veliki rodoljubi, jesu li nešto uradili za Republiku Srpsku? I ćutiš kao predsednik jer moraš da gledaš u budućnost. Neću da ćutim, hoću da upozorim srpski narod ako se isto budemo ponašali i na iste prevare nasedali!

U CG živi procentualno više Srba nego u BiH. Da li je BiH priznala Kosovo? Nije, jer nije dala RS i Banjaluka. Da li je priznala Crna Gora? Jeste, prva, još 2008. Da li je BiH član NATO? Nije zato što RS ne da, jer sledi Srbiju“.

Četiri puta su u CG izglasali deklaracije da smo genocidni narod! Hrvatska nije 4 puta, koliko je CG. Molio sam ih pre neku godinu, dolazili u Beograd, dogovorili se mislio sam. Molim vas, znamo vi da nećete da menjate politiku, razumemo vas, ostaće Kosovo priznato, sve mi to shvatamo. Ali ne morate da idete na Oluju da obeležavate sa Hrvatima, bar to pokažite da poštujete srpske žrtve, ovog dečaka kog su sa 12 metaka zlikovci ubili.

Kažu: „Da, da, vodićemo računa“. I evo kako vode računa i baš ih briga. Pohvaliće ih sutra neko i otvoriće im još neki klaster, šta god da je u pitanju. Hoću da se zahvalim vama u Srpskoj jer ste uvek bili uz Srbiju, i mogli su da pritiskaju Srpsku koliko hoće, nikad nas niste ostavili na cedilu. I mi imamo obavezu vas nikad da ne ostavimo na cedilu.

Hoću da vam se zahvalim šta je Srpska sve učinila za Srbiju, govorim poslednji put kao predsednik Srbije. Hvala svima koji ste bili uz srpski narod. Da vam se naklonim i kažem hvala Republici Srpskoj i vi ne verujete koliko vas volim i koliko narod u Srbiji voli Republiku Srpsku.

Draga Nevenka, nisam mogao da zaustavim suze, možda sam slab muškarac, kada sam gledao oči vašeg sina. Ali vam garantujem jedno, dokle god budem u mogućnosti, boriću se za snaženje Srbije, nikada nećemo dozvoliti da umre sećanje na Sinišu.

Molim vas, nije sve što je lepo upakovano, dobro za naš narod, izvinite za sve moje greške. Besplatan sir je samo u mišolovci. Mi smo jedan, jedinstveni narod. Moramo da se borimo protiv svih trikova i laži, nemam problem da dobar deo tereta prihvatim na svoja leđa, ja sam najsrećniji kad me napadaju, jer se prisetim reči vladike Sergija. Mora da je dobro nešto uradio predsednik, kad ga toliko napadaju.

Hvala što ne zaboravljate krajiške žrtve, izvinite junaci srpstva što nismo bili dovoljno jaki, izvinite junaci srpstva, što smo krili vas i tu sramotu sa svog obraza nećemo moći da obrišemo. Ali ćemo gledati u budućnosti da sebe promenimo i da nikada ne dozvolimo da nam stradaju deca poput Siniše Dobrića. To je naša zakletva i obećanje. Oluje protiv srpskog naroda i pogroma srpskog naroda neće nikad biti ma ko god bio na drugoj strani. Neka živi Republika Srpska, živela Srbija!

BONUS VIDEO: EPISKOP SERGIJE VUČIĆU: Upisali ste se u istoriju manastira Rmanj