Zašto ljudi pamte svaki stih pesme iz mladosti, a ne sećaju se zašto su ušli u sobu

Činjenica da ljudi obično znaju svaku reč hitova iz mladosti, dok neretko zbunjeno stoje nasred hodnika ne znajući kuda su pošli, nije znak gubitka pamćenja, već dokaz da mozak radi upravo ono za šta je stvoren.

Mnogima je poznata situacija u kojoj se, nakon mnogo godina, na radiju začuje davno zaboravljena pesma, a mozak automatski aktivira svaku reč teksta, pa čak i kompleksne rep deonice. Istovremeno, ista ta osoba često ne može da se seti razloga zbog kojeg je pre samo nekoliko sekundi ušla u određenu prostoriju.

Iako će mnogi posumnjati da ih pamćenje polako izdaje i pripisati ove znake kognitivnom padu, nauka nudi prilično logično (i utešno) objašnjenje za ovaj kontrast.

Mehanizam iza pamćenja: Dugoročna ili radna memorija

– Skloni smo da govorimo o “pamćenju” kao da je to jedinstvena stvar, a zapravo nije – razotkriva odmah na početku Mišel Spir, profesorka anatomije na Univerzitetu u Bristolu.

Suštinska razlika između stihova koje znamo u pola noći i odgovora na pitanje zašto smo uopšte ušli u kuhinju ili gde smo ostavili ključ, leži u specifičnim “fiokama” u koje mozak skladišti te informacije. Dok se tekstovi pesama oslanjaju na stabilno dugoročno pamćenje, razlog ulaska u drugu prostoriju zavisi od izuzetno krhke radne memorije.

– Kontrast između besprekornog (kako jeste) izvođenja decenijama stare pesme i zaboravljanja tek formirane namere nije znak da pamćenje otkazuje. Naprotiv, to je demonstracija kako pamćenje funkcioniše – objašnjava profesorka Spir.

Dugoročno pamćenje: Zašto pamtimo pesme

U neuronauci, pamćenje se ne posmatra kao jedinstven entitet, već kao sistem kompleksnih, međusobno povezanih procesa. Primera radi, tekstovi pesama uskladišteni su u dugoročnom pamćenju – mreži koja se proteže kroz ceo mozak i čuva informacije konsolidovane tokom dugog niza godina.

– To uključuje jezičke oblasti u temporalnim režnjevima, slušni korteks, motorne regione zadužene za produkciju govora i emocionalna kola mozga koja iskustvima daju značaj – precizira profesorka Spir.

Muzika je, prema njenim rečima, “neurološki ekstravagantna” jer simultano regrutuje više sistema: ritam, jezik, pokret i emocije. Upravo ta riznica signala drastično jača proces kodiranja podataka.

– Svaki put kada ste ponavljali te stihove, bilo u spavaćoj sobi, u autu, na zabavi, dolazi do pojačavanja sinaptičkih veza koje su u to uključene. Vremenom, taj neurološki put postaje toliko efikasan i stabilan da preuzimanje podataka postaje gotovo automatsko – objašnjava profesorka.

Radna memorija: Zašto zaboravljamo gde smo krenuli

Nasuprot stabilnosti dugoročnog pamćenja, namera o odlasku u kuhinju po određeni predmet oslanja se na radnu memoriju. Reč je o privremenom prostoru za skladištenje informacija koji je, po svojoj prirodi, izuzetno slab i ograničen.

– Radna memorija može da zadrži samo malu količinu informacija tokom kratkog perioda i veoma je osetljiva na ometanje. Dovoljna je samo jedna suprotstavljena misao da je potpuno izbriše – napominje profesorka Spir.

Ovaj fenomen dodatno usložnjava ono što psiholozi ponekad nazivaju “efekat vrata”. Naime, kada se krećemo iz jednog fizičkog prostora u drugi, mozak automatski ažurira kontekst i segmentira iskustvo u zasebne epizode.

– Namera formirana u prethodnoj sobi, poput “uzmi naočare” ili “nađi punjač”, ostaje kodirana u tom ranijem kontekstu. Prelazak praga slabi signal za povlačenje te informacije i zadatak jednostavno nestaje iz svesti – piše u časopisu “The Conversation” profesorka Mišel Spir.

Prema njenim rečima, ovde nije reč o biološkoj neefikasnosti, već o naprednoj organizacionoj strategiji kojom je mozak evoluirao.

– Ta segmentacija zapravo podržava formiranje dugoročnog pamćenja. Mozak strukturiše iskustva u smislene delove, čak i ako nas taj proces povremeno ostavi zbunjene usred hodnika – dodaje profesorka.

Muzika ostaje u sećanju čak i kod Alchajmera

Muzika ima specifičnu korist od svoje strukture. Rima i ritam stvaraju predvidljive obrasce, a pošto mozak stalno pokušava da predvidi šta sledi, ta predvidljivost dodatno podržava pamćenje.

– Studije snimanja mozga pokazuju da muzičko pamćenje aktivira široko rasprostranjene kortikalne i subkortikalne regione. Zapanjujuće je da čak i kod neurodegenerativnih stanja kao što je Alchajmerova bolest, muzičko pamćenje ostaje relativno očuvano dugo nakon što se drugi oblici sećanja pogoršaju – kaže profesorka Spir.

Kako navodi, snaga pamćenja manje zavisi od starosti, a više od dubine kodiranja. Tekst ponovljen stotine puta u adolescenciji može da bude neurološki “jači” od jedne prolazne namere formirane pre pet sekundi.

– Brzina obrade informacija sa godinama može blago da uspori – radna memorija postaje podložnija smetnjama, multitasking je sve teži. Međutim, dugoročno znanje – rečnik, stručnost, dobro uvežbane informacije – često se održava ili čak poboljšava.

– Ono što obično doživljavamo kao gubitak pamćenja zapravo svodi na preopterećenje pažnje. Moderna okruženja su zasićena prekidima – obaveštenjima na telefonu, unutrašnjim mislima, a radna memorija nikada nije dizajnirana da izdrži ovaj nivo smetnji – napominje profesorka.

Tri trika za “sobnu amneziju”

Iako je mozak selektivan u pogledu toga šta skladišti kao informaciju, postoje načini da se smanje frustrirajući trenuci zaboravnosti u prostoru. Profesorka Spir predlaže tri jednostavna trika:

• Izgovoriti zadatak naglas: Verbalizacija namere: “Idem gore da uzmem punjač” – pojačava njeno kodiranje angažovanjem dodatnih jezičkih mreža.
• Vizuelizacija: Kratka vizuelizacija predmeta koji se traži stvara bogatiji mentalni trag nego sama, često nejasna, unutrašnja namera.
• Fizički znak: Nošenje predmeta koji je povezan sa zadatkom (poput prazne šolje pri odlasku u kuhinju) učvršćuje svrhu putovanja u nečemu opipljivom i fizičkom.

– Ako i dalje možete da repujete pesmu iz devedesetih, ali povremeno zaboravite zašto ste se popeli uz stepenice, mozak vas ne izdaje. On samo daje prioritet duboko uvežbanim i emocionalno obeleženim informacijama. Drugim rečima, radi upravo ono za šta je napravljen – zaključuje profesorka Mišel Spir.

Recept za oštar um sa 80 godina: Kako u starosti zadržati dobro pamćenje

Gubitak pamćenja u menopauzi – kako ga prevazići i razlikovati od demencije

Koja vrsta zaboravnost ukazuje na Alchajmerovu bolest