IMALA DVE OPERACIJE I OSAM HEMIOTERAPIJA Glumica kroz suze govorila o borbi sa rakom, a sada poslala snažnu poruku: “Najgore je kad se kidaš oko nečega što se ne desi”

Glumica Vesna Stanković otvoreno je govorila o svojoj borbi sa opakom bolesti, strahovima i operacijama koje je imala. Ona je imala dve operacije i osam hemioterapija, a uprkos svim izazovima uvek uspevala da održi pozitivan duh o čemu je sada govorila.

Vesna ističe da je briga najgora po ljudski organizam i da, iako svesna toga, nekada i sama poklekne.

– Najgora je avansna sekiracija, preventivna briga, to kad se kidaš zbog svega onoga što može da se desi, a ne mora. Uglavnom se uspešno borim sa ovakvim osećanjima, ali ponekad pokleknem, budem ophrvana različitim negativnim scenarijima i čekam da prođe, a nekako uvek prođe – napisala je glumica na svom Fejsbuku.

“Znala sam da će se kosa vratiti”

Podsetimo, u ispovesti za “Blic” ona je govorila o prvoj reakciji kada je saznala za opaku bolest.

– Psiholozi kažu da kad se čoveku saopšti neka strašna vest o nekoj tragediji, gubitku, bolesti, da je prva reakcija poricanje. Kad sam se suočila sa tom dijagnozom koja je kancer dojke, kada sam prvi put dodirnula tu kvrgu, izbočinu na dojci, celo moje biće je prepoznalo da je to ta dijagnoza. I ja sam preskočila taj momenat odbacivanja i odbijanja. Kažu da je sledeća faza očaj, gnev. Ja sam i to preskočila. Pa onda ide proklinjanje, sukob sa Bogom – Zašto Bože, baš ja? Zašto baš meni? I to sam preskočila. Ja sam to otkrila, a lekari potvrdili da je to dijagnoza i ja sam krenula u bitku koja nije bila histerična, ishitrena. Nije bilo ni poricanja, nego promišljeno, svesno. Imala sam teške padove, imala sam emocionalne – rekla je ona i rekla šta joj je najteže palo:

– Strah da neću moći da glumim. Ja nisam imala ni u jednom trenutku strah od smrti. Ja imam 54 godine, tog trenutka sam imala 52, al opet ja sam prešla nekako pola tog nekog ljudskog života. Imam dve divne ćerke koje su već devojke. Imam muža koga obožavam već 25 godina. Odigrala sam neke lepe uloge i ni u jednom trenutku nisam imala strah od smrti. Teško mi je bilo propadanje tela i nemoć, jer toliko te ta bolest deformiše. Mi ostajemo trajno oštećeni iznutra. Opala mi je kosa, trepavice. Znala sam da će se vratiti. Još se nije vratilo kako treba. To da odjednom ja više ne mogu da treniram, da ne mogu da idem na vrućinu, na sunce, u bazen, u saunu. Ta nemoć. E, to je nešto što je meni, što je meni mnogo teško palo. Ali opet imam plan B. Ako ne bude, ne budem mogla u nekom trenutku da glumim, ja ću onda da pišem.