(VIDEO) Dame u njegovim cipelama od 17.000 EVRA HODAJU PO ZLATU, bukvalno! Novosadski obućar napravo najskuplji par štikli u Srbiji, zadivio i Pariz i Dubai

Aleksandar Bračer je majstor obućar iz Novog Sada koji je svojim neverovatnim talentom uspeo da se upiše u sam vrh svetske mode. Ovaj talentovani Novosađanin se obućarstvom bavi još od osnovne škole, čime je nastavio porodičnu tradiciju koju je započeo njegov otac.

Danas, Aleksandar je tvorac najskupljih ženskih cipela u Srbiji, čija cena dostiže vrtoglavih 17.000 evra!

Pod njegovim luksuznim brendom ove nesvakidašnje cipele dostigle su svetski nivo, pa su svoje premijere imale na prestižnoj Nedelji mode u Parizu (Paris Fashion Week), kao i na izložbi u Dubaiju.

Zlato, karbon i porcelan: Kako nastaje remek-delo od 17.000 evra

Iza ovih cipela stoji čak 5 godina napornog rada, odricanja i testiranja granica fizike. Aleksandar je odlučio da iskoristi premium materijale koji se inače uopšte ne koriste u izradi cipela.

Đon ovih ekskluzivnih modela obložen je zlatnim listićima čistoće od 23,75 i 24 karata, a istim materijalom su pozlaćeni i rubovi, kako bi se i sa strane videlo da dama hoda po zlatu.

Središnji deo cipele (branzol), koji se inače pravi od obućarskog kartona, Aleksandar je izradio od karbona, što mu je omogućilo da se igra sa oblikom kako se cipela ne bi prelamala.

Ubedljivo najveću glavobolju zadavala mu je potpetica, za čiji je savršen i kompleksan oblik bilo potrebno čak dve godine rada kako bi na kraju odlučio da štikla bude od karbona.

Cipelu dodatno krase i ručno rađeni, pozlaćeni cvetovi od čuvenog Žolnai porcelana. Svaka dama ove cipele dobija u luksuznoj, velikoj drvenoj kutiji od orahovine, unutar koje se nalazi manja karbonska kutija – idealna da se izvuče i ponese na putovanje. U ovoj limitiranoj seriji napravljeno je po 70 pari od svake boje.

Obuvao i Diznijeve princeze: Kristali za Anu i Elzu, komplet za Pokahontas

Njegov talenat primetila je i jedna od najvećih svetskih kompanija – čuveni Dizni! Za proslavu Diznijeve stogodišnjice, Aleksandar je pravio cipele za Elzinu sestru, Anu. Kako sam kaže, cipele su bile prekrivene kristalima i pod milion reflektora na sceni su sijale “kao da ima dijamante na nogama”.

Iako su postojala stroga pravila ove ozbiljne kompanije kojih se morao pridržavati, to je za njega bilo nezaboravno iskustvo ali i prilika da cipelama da sopstveni pečat.

Pored toga, dizajnirao je i obuću, ali i haljine za predstavu Pokahontas. Za nju je napravio posebne čizme koje su imale tirkizno perje, savršeno uklopljeno u peščane nijanse koje Pokahontas nosi. Ovaj model je bio toliki hit da ga on nije ni završio, a već je unapred bio prodat mušteriji koja ga je otkupila čim se koncert završio.

Tuga zanata: “Majstora nema, za 10 godina nećemo imati obućare!”

Iako je ostvario svetski uspeh, Aleksandar se svakodnevno suočava sa ogromnim problemom – nema ko da radi. Trenutno u radionici radi sam, od 12 do 14 sati svakog dana, i jedva uspeva da postigne da udovolji mušterijama i realizuje sve porudžbine.

– Majstora nema, mladi baš i nisu zainteresovani, a znanje se slabo prenosi – upozorava Aleksandar i naglašava da stari majstori uveliko odlaze u penziju ili više nisu među živima.

Koliko je situacija kritična pokazuje i podatak da u celom Somboru, odakle je Aleksandar rodom, zvaničnu popravku obuće rade još samo njegov otac (koji je u penziji) i još jedan majstor.

Zbog ovog poražavajućeg saznanja da majstora za 10 godina uopšte neće ni biti, ovaj Novosađanin planira da uskoro otvori školu za izradu cipela, kako bi svoje dragoceno znanje napokon preneo novim generacijama i spasio ovaj zanat od zaborava.