(VIDEO) “TAMO NOSIM BIKINI I DVA ISPALA STOMAKA” Nataša Aksentijević o kilaži i nepristojnim ponudama, progovorila o suprugu i ćerkama: “Hoće da radim na pumpi da bih za Božić bila kući”

Nataša Aksentijević je glumica i voditeljka koju publika voli upravo zbog neposrednosti, humora i otvorenosti.

Na jubilarnom 50. Filmskom festivalu scenarija u Vrnjačkoj Banji razgovarali smo sa njom o filmu „Biće novih leta“, koji se prikazuje u takmičarskom programu ali i o popularnosti, porodici, glumi, društvenim mrežama, planovima i svemu onome što se događa iza reflektora.

Bez zadrške i sa prepoznatljivim humorom, Nataša je otkrila i neke sasvim lične detalje svog života.

Na početku intervjua otkriva jednu zanimljivu „pikanteriju“ koja se tiče njenog učešća u filmu “Biće novih leta”.

– Ne znam baš koliko je fer prema publici, ali to se nekad u našem poslu stvarno desi. Verovali ili ne, ja imam jednu scenu u filmu i baš ta scena je završila u trejleru, odnosno u tom promo-videu za taj film. Tako da se jako radujem što sam ovde. Ne zbog toga što mogu sada da kažem:”Gledaćete film kakav do sada nikada niste u životu gledali.” Gledaćete nešto neverovatno, što se tiče scenarija, i on u potpunosti zaslužuje što je u takmičarskom programu. I negde navijam, ne zato što je moj film, nego zato što je zaista scenario koji je rađen po istinitoj priči i toliko je originalan i drugačiji – započinje priču za “Blic” Nataša Aksentijević.

Reč je o filmu „Biće novih leta“, čija je priča zasnovana na istinitom događaju. Radnja govori o ljudima koji se kriju u svojim stanovima, dok svojim poznanicima i prijateljima pričaju da su, recimo, u Grčkoj, Turskoj ili na letovanju u Parizu.

– Ja nisam imala prilike da upoznam takve ljude i prvi put sam se susrela sa tom pričom kada su mi je ispričali. Kada su me pozvali da snimimo taj film, mislila sam da je Gvozden Đurić, u stvari, otkrio nešto što je novo. Ali, očigledno takvi ljudi postoje.

Priča je, kako potvrđuje, zaista rađena po istinitom događaju, i to o jednoj banjalučkoj porodici.

– U pitanju porodica iz Banjaluke koja je stvarno, zbog nekih frustracija i kompleksa, odlučila da baš toliko slaže. Ja sam mislila da se laže na nivou upeglanih slika na Instagramu i možda produženog odmora za dva-tri dana, ako se neko već vratio kući pa okačio ono što je bilo slikano pre tri-četiri dana… Mislila sam da je to plafon, ali baš da se slaže do te mere da se krije u stanu… Ima nas raznih (smeh).

Aksentijevićka je već skoro dve decenije u glumačkom pozivu, i u pozorištu i pred kamerama, ali je publika poznaje i kao veoma uspešnu voditeljku. Zato se prirodno nameće pitanje o tome koju je poslednju laž čula o sebi, a koja ju je zaista iznenadila.

– Ima raznih kreativnih priča, ali ja ne mogu da se otmem tom utisku. To se dogodilo pre par godina, kada je izašla jedna priča. Ja sam čak tražila da mi nađu tog novinara, da probam da ga angažujem da mi piše nešto, zato što je dosta kreativan i dosta je to bilo lepo smišljeno. Kako je moj muž bio u vezi sa jednom pevačicom pre mene, do detalja osmišljeno kako su se oni upoznali – otkriva ona.

Ta priča joj je ostala u sećanju kao jedna od najvećih izmišljotina koje je o sebi čula.

-. A stvarno se priča svašta. Možda nije ni popularno ni prikladno o tome čiji si. To su neke laži koje slušam o sebi. Neki me prisvajaju, neki me nekom daju, neki me nekom pripisuju, a u stvari mislim da je najveća ljubomora to što sam u stvari samo svoja i onda imam tu slobodu. Ljudi verovatno, kada puno radiš i kada si vredan i kad se puno trudiš, misle da imaš neka debela leđa.

Iako je javna ličnost o kojoj se često piše, glumica kaže da nema običaj da odlazi na razne forume i čita ono što se o njoj piše, pa je samim tim neistine koje kruže o njoj ne mogu ni naročito uznemiriti.

Ne čitam ništa o sebi

Na pitanje da li zaista ne čita ništa o sebi, kratko odgovara:

– Ne čitam o sebi ništa.

Razlog, kako kaže, nije samo želja da se ne nervira, već pre svega nedostatak vremena.

– Možda nije loše da to ostane za neku penziju, pa onda da se nekako ubije vreme. Kada dođe momenat kad ne budem puno radila, možda nije loše što, eto, taj internet je toliki prostor u kome može svašta da se skladišti, pa možda će me to tada zabavljati.

Mnogo joj je važnije mišljenje ljudi koje bira da ima u svom životu i od kojih dobija dobru energiju.

– Čak mislim i da je važno samo ono mišljenje ljudi od kojih ja primam dobru energiju, koji su u mom okruženju i koji, čak i da usputno prolaze kroz moj život, a da daju dobru energiju. Mišljenje ovih drugih možda može čak ponekad, iako je negativno, i da nam doprinese.

Nataša je jedna od retkih glumica koja je gotovo uvek otvorena prema medijima. Sa novinarima uglavnom nema problema. Zato se nameće pitanje postoji li neka njena osobina koju pokušava da sakrije od javnosti, a koja ipak povremeno ispliva.

– To su ljudi već primetili i negde to pripisuju karakteru, a ja se trudim da to ne sakrijem samo od medija, već da je potpuno iskorenim iz svog života. A to je jedna vrsta, ako hoću da budem fina, reći ću impulsivnosti. U stvari, dešavaju se trenuci kada sam ja prilično “nadr*ana” i to se trudim da sakrijem i od medija i privatno, jer nekad to stvarno ispliva.

Kako objašnjava, iza takvih reakcija najčešće stoji jedna stvar koju posebno teško podnosi – neprofesionalizam.

– Osoba sam koja ne može da podnese neprofesionalizam i nekako u tim trenucima ne mogu da se kontrolišem, a da ne odreagujem na jedan način koji uopšte nije prijatan – ističe umetnica.

Na pitanje koliko joj prija popularnost, posebno nakon što su joj tokom šetnje sa nama prilazili i stariji ljudi i deca, ne samo da se fotografišu već i da popričaju sa njom, Nataša kaže da joj to uglavnom ne smeta.

– Nemam ništa protiv. Ponekad to smeta, jer ja nekad želim da budem u miru, ali onda jednostavno postoji rešenje. Odeš negde gde te ne poznaju. To iz naše zemlje uopšte nije teško. Dovoljno je da se vozite sat i po vremena do mađarske granice i već vas niko ne poznaje. Tamo ja u akvaparku mogu da budem u bikiniju sa dva moja ispala stomaka i niko neće želeti da se slika zato što me tamo niko ne poznaje. Nije toliko komplikovano da se skloniš od toga. (smeh) Ali zaista prija zato što niko nije prišao ni sa jednom lošom namerom niti sa lošom energijom. Uglavnom dođu ljudi da razmene po malo ljubavi, po malo neke dobrote i onda to bude fino. Jedino kome to smeta su moja deca, jer im ide na živce kada hoće da se zezaju sa majkom i da se dobro provode. Onda se uključuju neki ljudi, pa oni budu u fazonu:”Mama, ali zašto oni tebe gledaju?” Oni su odrasli s tim da je sasvim prirodno, kao što neko odlazi u pekaru da pravi kore za burek i radi to najbolje na svetu, time hrani neke ljude, ili drugi čovek koji operiše srce. Mislim, ima mnogo važnijih poslova i nekako sam i svojoj deci to predstavila na taj način da je mama radi jedan sasvim običan posao koji, sa sobom nosi to “možda te poznaju”, pa ih to malo nervira. To oduzimanje pažnje, skretanje pažnje.

Kada se govori o njenom poslu, teško je izdvojiti samo jedan segment. Aktivna je u pozorištu, ima svoje predstave koje igra, radi kao voditeljka, ima svoj podkast, a paralelno snima filmove i serije. Zato se nameće pitanje gde se oseća potpuno svojom na svome, odnosno koji joj medij najviše odgovara.

– Ne mogu to tako da kažem.

Na konstataciju da je možda upravo to sublimacija svega čime se bavi, potvrđuje da se ipak u jednom formatu oseća posebno prirodno – u podkastu „Dve ljute“, koji radi sa Tanjom, poznatijom kao Papjanom.

– U tom podkastu koji radim, sam tu negde najprirodnija i najopuštenija, ali i tu imam uživanje zato što žena sa kojom radim, moja sagovornica, privatno je dobra sa mnom i mi se dobro provodimo. I to je nešto… Nas dve pričamo o životu, kao lifestyle kroz klopu, a to je negde nešto što je moj hobi.

Njena sagovornica u podkastu je Tanja, poznatija kao Papjana, a upravo odnos koji njih dve imaju privatno omogućava joj da taj format doživi potpuno drugačije.

– Ja tu ne dobijem apsolutno ništa. Ni novac, za koji, naravno, svi idemo na posao da bi nas neko platio, niti dobijem taj feedback od publike, to što mi se dešava u pozorištu, niti dobijem neko tapšanje po ramenu kada, na primer, se bavim nekim igranim programom, nekog nasmeješ, pa kada nekog dovedeš do bilo koje vrste katarze. Opet si uradio neku dobru stvar, bilo to malo, veliko, srednje. Dovoljno je da si ga izmestio na par sekundi iz realnosti i ti si već, kao, glumac uspeo. Ja mislim da je to naša svrha – ističe Nataša.

Glogovac je bio čovek koga je Bog dotakao

Govoreći o glumačkom pozivu, Aksentijevićka smatra da ne moraju svi umetnici da imaju istu količinu talenta niti da ostave isti trag, ali da je važno da svojim radom pomere nešto u ljudima.

– Ne volim da pominjem imena, jer onda ispada da želim ja preko tih imena da kažem, ali u ovom sad trenutku ću reći da su stvarno jako retki, kao Nebojša Glogovac, što je bio čovek koga je Bog dotakao i tu količinu talenta mu ulio da svaki put, sve što je radio, nas bukvalno protrese i prođe kroz našu kičmenu moždinu i napravi od nas neke bolje i nove ljude tim svojim poslom. Nismo imali svu sreću da dobijemo tu vrstu i tu količinu talenta i dara, tako da treba da budemo zadovoljni da bar malo u ljudima poremetimo i pomerimo nešto na bolje i na drugačije kada konzumiraju ono što mi radimo.

Iako joj je gluma posebno važna, priznaje da je televizija prostor koji ima svoju posebnu privlačnost, ali i finansijsku stranu koju nije moguće zanemariti.

– E sad, televizija… I tu se čovek zarazi. I ono što moram da kažem jeste mesto gde se možda i najviše isplati kada pričamo o finansijama. Tako da ne mogu ja to da razlučim gde su koji mediji. Svi mediji. Dajte mi sve. (smeh)

Kada je reč o njenom suprugu i tome kako on doživljava njenu javnu eksponiranost, Aksentijević kaže da je odavno navikao na njen način života i rada.

– Navikao je i nema taj problem. Jednostavno, i on se dobro zabavlja u celoj toj priči, iako je ogroman trud uložen u to da izdrži način mog posla i sve to.

Posebno joj je, kako kaže, značila njegova podrška u periodu kada su njihove ćerke bile veoma male, a ona zbog posla često morala da putuje.

– U trenucima kada su devojke bile mnogo mlađe, kada su imale po dve, tri godine. Sada one idu u osnovnu školu, niže razrede i sad već funkcionišu, mogu da kažem, samostalno. Ali u tim trenucima, kada sam ja odlazila na put po tri, četiri, sedam dana, igrajući predstave širom Evrope, pa čak i Kanade, svuda smo putovali, u tim trenucima on je bio tu i napravio je takvu situaciju da ja potpuno budem sigurna. Ni u jednom trenutku se ne zapitam da li njima nešto fali, nego znam da je potpuno i apsolutno sve pod kontrolom i sve je u redu. Tako da je to stvarno jedan veliki trud. I sada, kada su one već odrasle i kada smo sve to prošli, već je ležerno i već smo navikli svi da ja radim neku, mogla bih reći, neobičnu vrstu posla.

O tome koliko su se i njihove ćerke navikle na činjenicu da im je majka javna ličnost i da njen posao podrazumeva neobično radno vreme, govori i jedna simpatična anegdota iz njihovog detinjstva. Njena ćerka ide u razred sa sinom jednog njenog kolege, ali ko je u pitanju, ne želi da otkriva.

– U tim trenucima su njih dvoje, kada su bili mali, prvi, drugi razred, smišljali kako bi njihovi roditelji, pošto smo mi jedini roditelji koji rade za Novu godinu, za Božić, bilo super da se zaposlimo na pumpi preko puta škole, i da budemo kući za praznike.

Ipak, iako im je majčin posao ponekad čudan, čini se da su se devojčice već navikle na činjenicu da je njihova majka poznata.

– Nekad budu zbunjene, nije im jasno, pa kažu:“Mama, zašto svi pričaju da si ti ovo rekla na TikToku?” Ja im odgovorim da nemam TikTok i da to drugi ljudi kače ono što je sam ja snimila ili uradila. Tada one kažu:“A, dobro, znači ti nemaš TikTok.” Još malo su zbunjene, ali naviknute.

Ljudi koji dobro poznaju Natašu kažu da je iskren i veran prijatelj, ali i odlična domaćica. Da uživa u pripremanju hrane, pokazala je i na društvenim mrežama. Ipak, kada je reč o tituli „dobre domaćice“, Aksentijević ima nešto drugačiju predstavu o tome šta ona podrazumeva.

– Da, volim da pripremam hranu, naročito za prijatelje i stvarno obožavam da kuvam. Uživam u tome. Kada neko kaže “dobra domaćica”, ja ne bih sebe tu svrstala, jer moram da priznam, nemam peglu i ne peglam ništa. Svi idemo pogužvani ili se nekako desi da nam neko drugi opegla stvari. Majka mog supruga, ona je žena zadužena za taj deo posla – otkriva ona.

Retko se latim usisivača i pegle

Zbog toga sebe ne vidi kao tipičnu domaćicu, već kaže da su se u njihovoj kući poslovi jednostavno podelili.

– Muž je ta teška pedanterija, što bi rekli, voli da to sve upicanjeno. Ja sam više žena kuhinja. Retko se latim usisivača i pegle. Znači, nisam baš neka domaćica.

Svoju predstavu o „dobroj domaćici“ opisuje kao mnogo širu od onoga što ona sama radi u kući.

– Kad kažete domaćica, ja mislim na ženu zmaja koja apsolutno drži celu kuću na svojim plećima, od kuhinje, preko kupatila, soba do terase, da je lepo i zaliveno cveće. Ja nisam taj tip. Ja sam samo kuhinjski tip.

Kao javna ličnost, Aksentijevićka ima veliki broj fanova, pa je bilo i raznih poruka koje su joj stizale. Jedna od najneobičnijih bila je, kako kaže, nepristojna ponuda upakovana na način koji je u prvi mah delovao gotovo poslovno.

– Bilo je raznoraznih poruka i nepristojno je da prepričam, ali ta priča je… Probaću da je svedem na jedan pristojan jezik. To je nešto čemu se najviše smejem. U pitanju je neka vrsta nepristojne ponude. Svima nam se to dešavalo i budu ljudi i vulgarni i bezobrazni i to manje-više nije bitno. Blesavo je to što je ta poruka počela sa:“Poštovanje, gospođo Nataša.” Znači, vrlo jedan mejl koji je delovao prilično poslovno. I onda je čovek obratio pažnju na to kako ja vodim borbu sa kilogramima i kako sam ja iščitavala te rečenice, mislila sam da je on neki nutricionista i da nudi neku vrstu programa kako bih ja oslabila. A on je ponudio… da isto tako može da se oslabi, ali je stvarno ponuda bila nepristojna.

Upravo joj je način na koji je poruka bila koncipirana bio posebno bizaran.

– Tako da mi je to vrhunac ludila, da neko smisli da nepoznatoj javnoj ličnosti pošalje tu vrstu predloga na taj način. Stvarno, eto, to je jedna od najneobičnijih ponuda.

Takve poruke ne ostaju na njenom profilu.

– To definitivno. Nepristojne odmah blokiram i brišem. Znači, ljude koji psuju i koji vređaju na bilo kojoj osnovi. Uvredljive komentare ne brišem.

Postoji velika razlika između uvrede i kritike, a prema ljudima koji ostave kritički komentar ima mnogo više tolerancije.

– Ali te koji su kritički nastrojeni, koji vole da neku svoju frustraciju ispolje, jer mislim da i tu vršim jedan mali psihoterapijski eksperiment i neku vrstu pomoći isto nudim kao javna ličnost, kao javno dobro. Ja pomažem ljudima tako što, ako oni misle da će doći na moj profil i napisati:”Svinjo debela, na šta ličiš, jako si dosadna, gledam već 614. put si rekla ovo”… Znači, oni pomno prate, ali ne odustaju.

Aksentijevićka takve komentare ponekad čak posmatra sa dozom humora, verujući da i negativna reakcija može nekome poslužiti kao svojevrsni ventil.

– I ako im to daje neku vrstu olakšanja, da to stoji tu, ja čak i lajkujem, stavim im dva srca.

Na pitanje kada je poslednji put pomislila: „Bože, šta mi je ovo trebalo?“, glumica priznaje da joj se takva misao prilično često javi, ali uglavnom zbog sasvim običnih životnih situacija.

– Na primer, pomislim kad odlučim da ostanem više od sedam dana na moru.”Bože, šta mi je ovo trebalo?” Ispumpavaj, napumpavaj, divna pesma Konstrakte. E tako u tim trenucima.

Kada je posao u pitanju, međutim, ne preispituje svoje odluke na taj način, jer je, kako kaže, upravo takav život priželjkivala.

– Ne pomislim kada je posao u pitanju:”Bože, šta mi je ovo sve trebalo?” Zato što sam sve ovo sama i priželjkivala. Možda na jedan drugi način i možda sam kao mlada imala neku potpuno drugačiju sliku o tome šta zapravo znači biti glumac, a onda kada sam s godinama osvestila gde sam, ko sam i šta sam, a akcenat na ovo “gde sam”, onda sam shvatila da zaista treba da uživam u svakom trenutku.

Na pitanje da li misli da je ljudi više vole ili poštuju, Aksentijevićka bez mnogo razmišljanja kaže da veruje da je više vole.

– Mislim da me ljudi mnogo više vole nego što me poštuju, zato što kada imate lifestyle kakav ja živim, onda poštovanje ćete možda steći tek kad vas ne bude bilo, jer mi živimo na krvavom Balkanu gde je u genetici da poštujemo iz straha. Tako da kod nas je reč strah povezana sa poštovanjem i nama je strahopoštovanje uvek nešto iznad poštovanja. Mi generalno nismo narod koji poštuju nekog ko je pristupačan, dobronameran, jednostavan, prost u onom najlepšem smislu reči.

Neuspeh je, kaže, ne plaši, ali postoje drugi strahovi, uglavnom oni koji se tiču njenih bližnjih i sveta u kojem živimo.

– Imam više uvek te strahove koji su izvan mene u odnosu na moje bližnje nego lične. Ličnih strahova nemam. Apsolutno, kao i svaki normalan čovek, plašim se teških bolesti. To je nešto što me zabrinjava, ali generalno, uvek kad mi neko kaže strah, ja pomislim na svetsku situaciju, na, reći ću to, “s..nja” koja se dešavaju i kako ćemo sve to kao ljudska bića preživeti, da li smo normalni. Eto, to me uznemiri.

Njene ćerke su još u osnovnoj školi, i za sada ih uopšte privlači svet glume i javnog života.

– Stariju zanima da bude glumica zato što tu može da bude i vila i veštica. Na tom nivou je zanima, zato što može da oblači razne kostime i da se igra na sceni. Nije zaražena time da treba da dobije aplauz.

Kada je reč o mlađoj ćerki, njena motivacija je, kaže, nešto drugačija i mnogo konkretnija.

– A mlađu kada su je angažovali za poneku reklamu pitala je: “Hoće li oni odmah da daju pare da idemo u prodavnicu igračaka?” Gluma je na tom nivou zanima.

Možda jednog dana bude ekonomista.

„Tako nešto, definitivno. Ona trenira fudbal, igra balet, tako da je neka neobična kombinacija.

Ipak, za Aksentijevićku je najvažnije da njene ćerke budu srećne, bez obzira na to čime će se jednog dana baviti.

– Ono što je važno, iz mog omiljenog filma, to jest serije “Mama i tata se igraju rata”, Gorana Kičića, važno je da budu srećne, samo je to poenta, pa nek se bave čime god. Svi smo mi završili neke škole i bavimo se nečim.

Govoreći o sopstvenom glumačkom putu, priznaje da je i sama nekada zamišljala potpuno drugačiju karijeru.

– Ja sam, verujte, imala ideju da ću da igram ozbiljne pisce. Komedija mi je bila tako daleka kad sam zamišljala to kakva sam ja glumica, šta bi mene ispunjavalo, zašto je važno da ja to ostavim, svoju “slezinu i jetru i sve unutrašnje organe.”

Iako smatra da za ozbiljnije glumačke izazove još ima vremena, svesna je da je umetnicima na ovim prostorima teško da izađu iz jedne prepoznatljive „fioke“.

– Kad vas stave u jedan folder, teško vas iz toga vade.

U razgovoru se potom dotakla i supruga, a na pitanje čime ga je poslednji put iznenadila, odgovara u svom prepoznatljivom šaljivom stilu.

– Ja njega iznenadim na dnevnom nivou. Onda samo u jednom trenutku bude iznenađenje. “Zafali” lepo neka nula na njegovoj kartici. (smeh)

Kada je reč o tome čime on ume da iznenadi nju, stvari su mnogo jednostavnije. Aksentijevićka kaže da joj najveće zadovoljstvo često pričinjavaju sasvim male i naizgled nevažne stvari.

– On zna da meni zadovoljstvo pričinjavaju neke potpuno irelevantne, nebitne sitnice. I možda je potpuno van pameti da to kažem, ali jedan vrhunski kozji sir me u poslednje vreme jako iznenadio, zato što je znao da to dugo tražim, a u pitanju je neki specifičan proizvođač. Pa onda kada je našao, 400 grama, veoma me je iznenadio.

Razgovor se prirodno okreće i budućim projektima. Nataša otkriva šta je očekuje u narednom periodu.

– Sa kolegom Semirom Gicićem, predstava “Večeras smo sami”, drugi deo, trebalo bi da se ostvari i da se dogodi krajem godine. Polako ulazimo u te probe.

Pored pozorišta, očekuje je i nastavak rada na televiziji.

– Kreće u emitovanje druga sezona ove serije “Dadilja sa sela”, što mi je drago da publika voli, zato što je jedna light priča. Nema toga mnogo da možemo nešto da gledamo bez opterećenja, zajedno baka i unuci i mama i tata, svi na okupu, pa da se malo i nasmejemo. Volim što sam deo tog projekta.

Uskoro počinje i snimanje nove serije.

– Kreće snimanje serije “Šalteruše”, to je isto nešto zabavno. Producent Marko Lekić, s kim sam radila i “Popadiju” i seriju “Hotel”, opet pravi nešto zabavno, duhovito, interesantno.

Jedan od projekata o kojima već neko vreme razmišlja jeste i monokomedija, ali priznaje da joj još nedostaje hrabrosti da sama stane na scenu.

– Ako skupim hrabrosti da budem tako fina, možda ću se usuditi da izađem sa jednom monokomedijom. Nekako još uvek nemam hrabrosti da sama budem na sceni.

Na sugestiju da skupi hrabrost, jer ima publike koja bi volela da je vidi u takvom formatu, Aksentijevićka kaže da je upravo odgovornost prema publici ono što je najviše koči.

– Mislim da je to jako velika odgovornost, da je jako teško i da tu stvarno ne može čovek da bude ovoliko rasut koliko ja. Na više projekata moraš stvarno da se u potpunosti posvetiš i velika je odgovornost pred publikom, jer znam da očekuju nešto da bude dobro. I ne smem da ih prevarim, ne smem da izađem sa nečim sa čim ja neću biti u potpunosti zadovoljna.

Natašine kolege kažu da je monodrama jedan od najtežih formata za glumca, a ona se sa tim slaže.

– Zapravo i jeste. Vi ste sami na sceni. Kada imate partnera, stvarno imate jedan veliki oslonac. Ja sam imala tu sreću da radim sa ljudima kojima jako verujem i naročito u ovoj predstavi sa Semirom, mi smo odigrali to preko 100 puta za godinu dana.

Broj izvođenja, smatra, dovoljno govori o reakciji publike i o tome koliko predstava zaista živi na sceni.

– To ipak govori nešto o tome kako publika reaguje. Vi možete da napravite hit predstavu uz dobar marketinški tim, uz dobrog producenta, ali ne možete preko 15 igranja da prebacite ako to zaista nije dobro i ako to publika ne voli. Stave vas tamo gde vam je mesto ako niste dobri.

Upravo zbog toga joj je važno da svaki novi projekat bude dovoljno dobar da opravda poverenje koje je publika već stekla.

– Ja imam komedije koje su rasprodate, koje su jako posećene, gde je jako veliko interesovanje. Vi ako ne napravite nešto da je stvarno dobro i ako ih razočarate, onda teško ćete se vratiti u to.

Zbog svega toga, za sada ipak bira sigurniju varijantu.

– Tako da i dalje igram na sigurno, to da mi Semir bude tu, da mi bude oslonac. Priča je takva da ljudi žele da vide taj drugi deo, da vide nastavak, zapravo, šta se desilo tom bračnom paru iz te neobične priče – zaključuje Nataša.