Pre dvadeset godina, neko ko bi Sjedinjene Države nazvao oligarhijom bi bio označavan kao ludi komunista ili, u najboljem slučaju, kukavica.
Bajden je u centralnom delu svog oproštajnog govora od američkog naroda upozorio na tehnološko-industrijski kompleks.
Dobro je priznanje da se, posebno otkako je američki Vrhovni sud počeo da otvara kapije mračnog novca u politici, bogati pojedinci suočavaju sa nekoliko prepreka u kupovini političke moći.
Ali sada se oligarsi poput Ilona Maska stavljaju u centar političkih kampanja i teže da vladaju. Ta nova vidljivost o kojoj svedoče tehnološki lideri koji su sedeli ispred Trampa na inauguraciji takođe bi mogla da učini oligarhe politički ranjivijim.
„Oligarh“ nije samo psovka za izuzetno bogate ili sinonim za „elite“, niti samo označava vladavinu nekolicine, piše u analizi za Gardijan Jan-Verner Miler, koji se bavi političkom teorijom i istorijom moderne političke misli, i predaje na Univerzitetu Prinston u Americi.
Da je ovo poslednje tačno, sve predstavničke demokratije bi morale da se računaju kao oligarhije, pošto članovi Kongresa nesumnjivo imaju veću političku moć od nas ostalih.
Umesto toga, Aristotel, kome dugujemo oznake različitih režima, je razumeo oligarhiju kao vladavinu bogatih (obrnuto, demokratija je značila vladavinu siromašnih).
Džefri Vinters, najpronicljiviji društveni naučnik koji proučava ovaj fenomen danas, primećuje da politika oligarha može poprimiti veoma različite oblike – nisu svi nužno konzervativni – ali da uvek imaju jedan zajednički interes: zaštitu svog bogatstva.
Istorijski gledano, to bi moglo značiti angažovanje privatne vojske. To se takođe može pretvoriti u potčinjavanje despotu, koji nagrađuje lojalnost sa barem malo sigurnosti (misli se na Putina).
U demokratskim državama, to znači da se zaštita imovine prepusti državi, a da se osigura da većina ne dobije smešne ideje o visokim poreskim stopama.
Vinters pokazuje da prava podela nije jedan odsto u odnosu na ostatak. Umesto toga, ključna linija se proteže između onoga što menadžeri bogatstva odbacuju kao samo „masovne bogate“ i oligarhe koji mogu da plate usluge onoga što Vinters naziva odbrambenom industrijom prihoda.
Čak ni profesionalci sa visokim zaradama ne mogu sebi priuštiti advokate i računovođe koji su potrebni za stvaranje skloništa i prebacivanje novca u poreske rajeve. Oni koji mogu – gornja 1/10 od 1 odsto – na kraju imaju manje poreza od svojih sekretara (da pokupimo čuveni primer Vorena Bafeta).
Mask je očigledno platio 3,4 odsto federalnog poreza na dohodak između 2014. i 2018.
Bogastva odbrambene industrije su tajna – deo onoga što ofšor svet nudi oligarsima je tajnost. Kako je primetila sociolog Bruk Harington, neki od bogatih čak plaćaju profesionalce kako se ne bi pojavili na Forbsovoj listi.
Istovremeno, oligarsi imaju jasan interes da oblikuju javno mnjenje. U doba kada se „nasleđeni mediji“ suočavaju sa finansijskim poteškoćama, postalo je mnogo jeftinije kupiti novine ili TV kanale, kao što su to učinili Berluskoni i preduzetnik Vincent Bolore, glavni pristalica krajnje desnice u Francuskoj.
Platforme društvenih medija su malo skuplje, ali njihov globalni domet takođe nudi jedinstvene mogućnosti za uticaj na politiku u mnogim različitim zemljama – kao što opsesivni poster Maska demonstrira skoro svakog sata dana i noći.
Ipak, ostaje neobično da oligarsi sami zgrabe poluge države – osim ako, kao kod Berluskonija, ulazak u politiku nije jedini način da se izbegne zatvor.
Od Trampovih političkih imenovanja, njih 26 ima bogatstvo koje prelazi 100 miliona dolara, 12 su milijarderi. Trmpov kabinet je najbogatiji kabinet u istoriji Amerike. Plus, tu je i najbogatija osoba na svetu u uglavnom nedefinisanoj i potpuno neodgovornoj ulozi koja promoviše „efikasnost vlade“.
Ta čudna mešavina vidljivosti i nevidljivosti stvara ranjivost. Postoje sukobi interesa i skandali koji će proizaći iz pljačke države (mada, za sada, i demokrate i šira javnost jednostavno izgledaju rezignirani prema kleptokratiji u neviđenim razmerama).
Maskova velika obećanja o „efikasnosti“ mogla bi ostati neispunjena. Teorije zavere i čista razdražljivost novopečenih oligarha trampista poput Marka Andreisena – koji kukaju da je Bajdenova administracija pokrenula „terorizam“ u tehnološkoj industriji – narušavaju imidž genija iz Silicijumske doline koji su uvek spremni sa rešenjem za probleme čovečanstva.
Da li se oligarsi mogu sramotiti? Vinters je pesimističan da sve osim ratova ili ekonomskih katastrofa poput Velike depresije utiče na fundamentalne promene.
U principu, zakoni mogu sprečiti koncentraciju moći: italijanski pravnici su pokušali da ograniče broj TV kanala koje Berluskoni može da kontroliše. Stari Grci su koristili ostrakizam da izbace svakoga ko je imao previše moći iz države (čak i ako nije bilo ništa loše u njihovom individualnom karakteru).
U naše vreme, politički teoretičar Džon P. Mekormik, prihvatajući Makijavelijevo učenje, sugeriše da samo pretnja narodnim suđenjima, uz moguću smrtnu kaznu, može naterati bogate da se uzdrže od nedela.
Na kraju, najbolja opklada ostaje suprotstavljena moć: jake organizacije, bilo da su u pitanju sindikati ili udruženja civilnog društva i, da ne zaboravimo, demokratska politika: Frenklin Delano Ruzvelt, koji takođe nije bežao od reči na o, nije automatski imao mandat da se ide za koncentrisanom moći zbog Velike depresije, tvrdio je i konstruisao.
To što oligarsi postaju vidljivi, kako skaču gore-dole pored predsednika, pomaže u tome.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
