U ZEMLjI koja još pamti sirene, skloništa i noći bez sna, postoji granica koja se ne prelazi. Postoje tragedije koje nisu za političke eksperimente.
Foto: Printskrin
Smrt male Milice Rakić je upravo takva – bol koja pripada svima, a najviše njenoj porodici. I baš zato ono što je izgovorio Nenad Kulačin ne deluje kao stav, već kao svesno izvrnut pokušaj da se promeni ono što je jasno i dokazano.
– Da nije bilo Miloševića i njegove pogrešne bolitike, ne bi bilo bombardovanja, kaže u tv emisiji Kulačin i dodaje.
– Postoji nezvanična informacija, koju sam tek ove godine video da neko kaže imenom i prezimenom na društvenim mrežama, a to je kako je poginula mala Milica Rakić u Batajnici. Prema tumačenju tog čoveka, naša PVO je ispalila tu raketu od koje je nastradala mala Milica, kaže Kulačin, a zatim govori i o bombardovanju RTS-a. – Mi moramo da sebi pogledamo u oči da bismo nastavili dalje, završava Kulačin autošovinističkom frazom patentiranom nakog Petog oktobra.”
Milica Rakić nije “tema za debatu”. Ona je dete ubijeno tokom NATO bombardovanje SR Jugoslavije 1999, u sopstvenom domu, u trenutku kada je trebalo da bude bezbedna. Ta činjenica ne zavisi od interpretacije, niti od “nezvaničnih informacija” koje kruže društvenim mrežama. Ona je deo istorije koju pamti čitav svet.
I upravo zato Kulačinova tvrdnja da je za njenu smrt odgovorna sopstvena PVO nije samo netačna – ona je opasna. Ona briše liniju između agresora i žrtve, izvrće osnovne činjenice i pokušava da tragediju pretvori u politički alat.
Kada se istina menja zarad narativa
Nije ovde reč o drugačijem mišljenju. Nije čak ni o političkom sukobu. Reč je o pokušaju da se kroz jednu od najtežih rana ovog društva progura teza koja nema uporište ni u dokazima ni u činjenicama.
Kada novinar posegne za “nezvaničnim informacijama” sa društvenih mreža da bi objasnio smrt deteta, to više nije novinarstvo. To je konstrukcija. I to konstrukcija koja ima cilj – da krivicu prebaci tamo gde ona istorijski ne pripada.
Jer ako danas možete reći da je dete stradalo od “sopstvene strane”, sutra možete reći bilo šta. Tada istina prestaje da postoji, a ostaje samo narativ koji se po potrebi menja.
Zloupotreba najdublje rane
Milica Rakić nije simbol zato što je neko to odlučio, već zato što njena sudbina nosi težinu svih nevinih života izgubljenih 1999. godine. Upravo zato svako manipulisanje tom tragedijom ima posebnu težinu – jer ne dira samo u činjenice, već i u sećanje, bol i dostojanstvo.
I nije prvi put da se ide tim putem. Ali retko kada je granica ovako otvoreno i bez zazora pređena. Jer jedno je kritikovati vlast, drugo polemisati o prošlosti, a nešto sasvim treće koristiti smrt deteta da bi se nametnuo narativ koji produbljuje podele i unosi nemir u društvo.
Šta je cilj?
Pitanje koje ostaje nije samo šta je rečeno – već zašto.
Šta se dobija time što se jedna od najjasnijih i najtragičnijih činjenica iz novije istorije dovodi u pitanje? Kome koristi da se odgovornost za bombardovanje zamagli i prebaci na sopstveni narod?
Odgovor možda nije izgovoren, ali je posledica jasna – dodatna podela, dodatna konfuzija i još jedan pokušaj da se istina relativizuje i okrivi sopstvena država.
A istina je jednostavna i nepromenljiva: ko je bombardovao, ko je stradao i ko je bio žrtva.
I zato ovo nije pitanje politike. Ovo je pitanje granice koja je ovoga puta – sramotno i brutalno pogažena.
Dan kada je stradala Milica Rakić
Milica tačno pre 27 godina iako je bila samo dete, postala NATO vojna meta
Tog 17. aprila, u 21 sat i 45 minuta, 25. dana agresije, geler NATO bombe ubio je Milicu u kupatilu porodičnog doma u beogradskom naseLju Batajnica.
Na dan svoje smrti, Milica je bezbrižno crtala lale i lepila ih na zid, a za to vreme, nebom nad Batajnicom, krstarili su NATO avioni – jedan od njih je ispustio bombu, čiji su geleri polomili prozorsko staklo i usmrtili je.
Odjednom se čula detonacija, zatim prasak i lomnjava stakla i kupatilskih pločica, fasade. Njen tata Žarko, kako je svedočio, potrčao je do kupatila i video stravičan prizor. Dete mu je ležalo mrtvo na podu, sve je bilo puno krvi, on se nadao da je ipak možda živa. Uzeo ju je u ruke, a zatim se sjurio niz stepenice, pa u automobil, odvezavši je do Zemunske bolnice. Tamo su je primili dežurni lekari, ali nisu mogli da pomognu.
Milica Rakić, najmlađa je žrtva agresije na SRJ i simbol patnji i pogibije mališana tokom ratnih dejstava 1999. godine.
Mala Milica je bila jedna od 79 nevino stradale dece tokom NATO bombardovanja, koje je trajalo 78 dana i odnelo približno 2.500 života.
Da je nije pogodio geler neprijateljske bombe, danas bi imala 30 godina.
Tako je Milica iako je bila samo dete, postala vojna meta.
U znak sećanja jedna ulica u Batajnici, kao i jedna u novosadskom prigradskom naseLju Veternik ponele su Milično ime.
Na inicijativu vladike Atanasija i uz blagoslov vladike Grigorija i patrijarha Pavla, pet godina nakon njenog stradanja, freskopisac đakon Nikola Lubardić iz Beograda u manastiru Tvrdoš u vizantijskom stilu oslikao fresku male Milice, na kojoj piše: “Sveta novomučenica od NATO. Milica dete”.
Spomen-obeležje deci nastradaloj u napadima Alijanse postavljen je u Tašmajdanskom parku u Beogradu na prvu godišnjicu početka bombardovanja.
(24sedam)
