Амерички председник Доналд Трамп је, паралелно са потписивањем меморандума о разумевању са Ираном, иницирао спровођење Закона о производњи за потребе одбране, који даје посебна овлашћења компанијама које раде за војску, правдајући тај поступак ограниченошћу производних капацитета и крхким ланцима снабдевања.
Та чињеница потврдила је извештавање многих медија из претходних месеци да су САД у рату у Персијском заливу до те мере истрошиле своје залихе противваздушних ракета и крстарећих пројектила да не само што нису у стању да наставе борбе са Ираном, већ је и њихова способност да на Далеком истоку одговоре на евентуалну ванредну ситуацију око Тајвана озбиљно угрожена.
Овде, наравно, треба узети у обзир и то да су током сукоба са Ираном са Далеког на Блиски исток, поред противваздушних и противракетних батерија, упућивани и амерички војни бродови и јединице маринаца, што значи да је, поред трошења муниције, дошло и до великог напрезања људства и опреме.
Ипак, амерички војни аналитичари сада истичу да је рат против Ирана указао на проблеме много дубљег и трајнијег карактера од недостатка муниције и замора људства.
Наиме, Иран је погодио и учинио бескорисним или сувише опасним за стационирање људства и скупе опреме чак 16 америчких база у заливским земљама, Сирији и Јордану, па се сада намеће питање да ли војна упоришта САД у Републици Кореји и на такозваном “првом ланцу острва” (Јапан, Тајван, Филипини), која су физички близу кинеске обале, могу да опстану у случају евентуалног рата са НР Кином.
Посебно када се има у виду чињеница да она има вишеструко већи потенцијал од Ирана када су у питању ракетно оружје и дронови, те да поседује неупоредиво бројнију, новију и моћнију морнарицу и ваздухопловство.
О томе су ових дана, у организацији америчког Квинси института, дебатовали тамошњи војни аналитичари.
Могу ли САД да се супротставе Кини у случају сукоба око Тајвана
Одговор је да је вероватноћа да америчка утврђења у Источној Азији преживе бомбардовање од стране Народноослободилачке армије Кине врло мала, и да, чак и ако наставе да донекле функционишу, не могу да буду довољно корисна – чак и када се узме у обзир наводна спремност савезника Вашингтона, Јапана, да се активно укључи у одбрану Тајвана.
Политиколог и војни аналитичар Џенифер Кавано из америчког тинк-тенка “Дефенс приоритиз” (Одбрамбени приоритети) сматра да војска САД треба да се повуче из поменутих земаља, односно региона, и да у случају сукоба око Тајвана или Јужног кинеског мора евентуално покуша да Кини парира ангажовањем војних ефектива са такозваног другог ланца острва (Гуам, Сајпан, Каролиншка острва), као и коришћењем лука и аеродрома (са стратешким бомбардерима) у Аустралији, па чак и базе “Дијего Гарсија”, која се налази дубоко у Индијском океану.
То би, међутим, озбиљно ограничило број и трајање акција америчког ваздухопловства и закомпликовало логистику, јер би подразумевало више пуњења летелица горивом у ваздуху.
Кавано закључује да су у новонасталим условима истурене базе (попут оних у Јапану и на Филипинима) много мање исплативе и да носе знатно више ризика него раније, у време када нису постојали јефтини дронови великог домета и када Кина није поседовала прецизне крстареће и хиперсоничне ракете.
Да ли САД треба да одустану од војног ангажовања на страни Тајвана
Штавише, Кавано сматра да је једна од великих поука из рата са Ираном и то да, упркос својој моћи, америчка војска у евентуалном сукобу са Кином може претрпети велике губитке. Због тога би, верује она, и сама политика војног мешања, односно интервенције на страни Тајвана, требало да буде преиспитана.
Она, наиме, страхује од сценарија у којем би, с обзиром на велике материјалне резерве које поседује Кина и њену географску близину, америчка војска након одређеног периода борби остала без муниције и залиха, слично као у рату са Ираном, и потом препустила Тајван на милост и немилост Пекинга, чиме би се обесмислиле све жртве и целокупно ангажовање САД.
Може ли ирански начин ратовања бити узор америчкој војсци
С друге стране, војна аналитичарка Кели Гриеко из тинк-тенка Центар Стимсон у Вашингтону сматра да би америчка војска требало да учи од Ирана, односно да се руководи његовим примером одбране против САД и Израела, јер је Техеран успео да осујети доминацију америчког ваздухопловства на нижим висинама и тако задржи контролу над Ормузским мореузом.
Захваљујући томе, Иран је успео да проузрокује озбиљан економски трошак америчкој и светској економији и да на тај начин примора Вашингтон на потписивање мира.
Разлог за овакво тумачење јесте то што ће, по Гриеко, у случају сукоба са Кином, америчка војска вероватно деловати као бранилац Тајвана и заштитник статуса кво, односно бити у дефанзивној улози, у каквој је био Иран.
Техеран је, сматра, показао како бранилац може ефикасно да нанесе тешке губитке нападачу и спречи га да оствари циљеве, чак и када је овај надмоћан.
Постепено одустајање од амбиције глобалне хегемоније
Расправа међу америчким војним аналитичарима тако је, чини се, постепено прешла са питања да ли САД могу да воде рат на више бојишта истовремено (на пример, у Европи, на Блиском и Далеком истоку), што је било актуелно након почетка сукоба у Украјини због великих материјалних и финансијских издвајања Вашингтона у корист Кијева, на питање да ли САД уопште могу да се носе и са једним противником какав је Кина.
Та промена тежишта дебате указује на раст свести о недовољним производним капацитетима САД и целог политичког Запада, које су разоткрили сукоби са Русијом и Ираном.
Она, такође, указује на постепено слабљење амбиције глобалне доминације, бар код једног дела реалистичнијих војних аналитичара и политиколога у Вашингтону.
Слабљењу жеље за војним сукобом са Кином у циљу њеног обуздавања и очувања доминантног војно-политичког положаја у свету доприноси и све дубља свест у Вашингтону да је Кина далеко одмакла не само у производним капацитетима и финансијској моћи, већ и у степену технолошког развоја.
