SRPSKI vojni vrh oprezno je planirao ratna dejstva pred Prvi balkanski rat, dok su intelektualna elita i narod drugačije reagovali.
Foto: Vikipedija
Patriotska osećanja širena su sa čvrstim uverenjem da je oslobodilački rat protiv Osmanskog carstva pravedan i potreban. Pred sam početak rata u Beogradu je zavladalo patriotsko raspoloženje sa mnogim javnim manifestacijama.
Slom turske armije bio je neočekivano brz. Srpske trupe ulaze u Novi Pazar i Prištinu 23. oktobra, u Skoplje 26. oktobra, u Prizren 30. oktobra, u Đakovicu 4. novembra, a u Bitolj 18. novembra 1912. godine. Istog dana srpska vojska je kod Lješa izbila na Jadransko more. Borbe su bile krvave. Srbija je tokom Prvog balkanskog rata mobilisala oko 350.000 vojnika, i imala oko 30.000 poginulih, ranjenih i nestalih.
Nadežda Petrović se odmah prijavila za dobrovoljnu bolničarku, kao što je ranije najavila. Nije htela da ostane u sanitetu za ratnu zonu pri Vrhovnoj komandi i na izričiti zahtev poslata je na front. Njen patriotizam nije bio salonski, niti se svodio na zanatski besprekorno izvedene umetničke istorijske kompozicije… Upravo takav patriotizam odudarao je od konvencionalne uloge umetnika i intelektualaca.
Na početku Prvog balkanskog rata raspoređena je u Ibarsku vojsku pod komandom generala Mihaila Živkovića, koja je nastupala iz pravca Kraljeva i Raške prema Novom Pazaru (bio je to pravac kojim je prošao i Nadeždin otac tokom rata 1876. godine). Borbe su bile ozbiljne, a srpska vojska je samo na ovom području za tri dana sukoba imala 116 mrtvih, 435 ranjenih i troje nestalih vojnika i oficira. Turski gubici su procenjeni na oko 300 mrtvih oko 700 ranjenih. Iako je bilo problema u mobilizaciji i nastupanju, neprijatelj je prema oceni generala Živkovića savladan najviše „zahvaljujući popularnoj ratnoj ideji koja je razvila ogromno oduševljenje i velikom zauzimanju oficira”.
NADEŽDA je u ratnu zonu krenula preko Kraljeva, gde su je „svečano dočekali mnogi očevi prijatelji i đaci”. Potom je stacionirana u Rašku gde je bila vojna bolnica u koju su upućivani ranjenici („pristižu transportima po 50 i 70”). Odmah se suočila sa ratnim strahotama, pri čemu je posao koji je obavljala bio „ogroman” i „užasno naporan”.
Međutim, Nadežda je istovremeno morala da se bori i protiv ženskih ogovaranja, jer je njena odluka da bude uz vojnike, zapravo muškarce, tumačena u kategorijama „nemorala”, nečega što ne priliči „pristojnim” ženama.
ODANOST SLUŽBI
LIST “Pijemont” pratio je njen ratni put i uzdizao požrtvovanost: „Svih osam meseci prebivala je na previjalištima, puno odana svojoj dobrovoljnoj službi. Bila je u Raškoj, u N. Pazaru, u Mitrovici, a naročito u Prizrenu. Bila je i Ljumi posle poznatog okršaja na Vezirovom mostu. Išla je u Dečane, a sada na posletku u Skoplje i Kumanovo”.
Nadeždina pisma porodici prenosila su patriotsku atmosferu na frontu, ali i užas rata: „Drage moje sestre, navala ranjenika bila je tako velika, da se nisam mogla javljati. U ponedeljak posle podne stigla sam u Rašku, te samo što odložih odelo, čekale su me moje dužnosti. Kroz našu bolnicu prešlo je preko dve stotine ranjenika sa vojnog polja. Uši mi oglušiše od jauka lako i teško ranjenih. Juče pre podne smo sahranili pešadijskog kapetana Radu Niketića i jednog rezervnog poručnika. […] Dalje vam ne mogu pisati, jer već čujem kako dolaze transporti, drage sestre, i srce me vuče, da im što pre pomognem.”
Ubrzo je krenula ka Novom Pazaru, a brzi uspeh srpske vojske uticao je da se ratna stradanja potisnu u drugi plan: „Turci gube bitke i naša pobeda je na pomolu. Naši vojnici mi izgledaju kao braća i njihovi uzvici: Sestro, sestro! – istinski su i čine me ponositom što sam im u pomoći”.
Dalje napredovanje srpske vojske nastavljeno je u Metohiju, a zatim je organizovan pohod na Jadransko more kroz severnu Albaniju. Grad Prizren određen je za centar srpskog saniteta na ovom području i takav raspored je važio do završetka Prvog balkanskog rata 30. maja 1913. godine.
Nadežda se kretala sa trupama generala Živkovića i sredinom marta 1913. bila je sa vojnom bolnicom u Prizrenu. U pauzama snimala je ratne scene foto-aparatom, pravila crteže, skice pejzaža, likova oficira i vojnika. Krajem marta boravila je kod Ljume na obali Drima u Albaniji („ispod kule Leke Kapetana gde se šeće Roksanda đevojka”). Tada nastaje i čuvena slika „Vezirov most”, u vreme kada je sama „kao jedina bolničarka negovala 80 tifusnih bolesnika”.
Na poleđini slike “Vezirov most” Nadežda je ostavila kratak zapis o kontekstu bojišta koje je naslikala: „Svojih 8 palih drugova osvetiše sa 40 Arnauta vojnici 2 čete 2 bataljona HI p. puka ’Kara Đorđe” — 19 marta 1913 godine’ — Nadežda Petrović. Vezirov Most.”
Zapis nije bio samo svedočanstvo o stradanju, već i o pravednoj osveti. Nadežda je i pre početka rata vrednosti časti i junaštva smeštala je u kolektivnu misiju nacionalnog oslobođenja. U tom kontekstu, Nadeždin zapis nije bio samo samo u službi memorijalizacije, već i mitologizaciji rata i osvete kao moralne obaveze. Pri tome je sama slika Vezirov most, kao i fotografija Nadežde dok je stvara, vremenom proizvedeno u delo koje spada u klasična mesta sećanja u zajedničkoj sferi pamćenja nacije.
BORAVAK u Prizrenu doživela je kao trijumf i osvetu na Arnautima koji su decenijama proganjali srpski narod, posebno u svetlu pogibije njenog prijatelja četničkog vojvode Lazara Kujundžića 1905. u obližnjoj Velikoj Hoči, koji je potom sahranjen u Prizrenu.
U maju 1913. boravila je u manastiru Gračanica, gde je došla da vidi „ovu najlepšu našu apxitekturu”. U to vreme nastaje i istoimena slika. Potom je njena poljska bolnica sa Kosova krenula za Skoplje. Uskoro, 30. maja 1913, potpisan je mir sa Turskom, čime su završene vojne operacije.
Nadeždina verzija modernizma u slikarstvu (spoj modernističkih likovnih postulata i reprezentativnih slika zemlje i ljudi) svoj puni intenzitet dobila je upravo u završnoj, ratnoj fazi slikarstva od 1913. do 1915. Njena umetnička tematika topografski i ideološki pratila je ratni put kojim je prolazila, s tim što su prizore anonimnih ljudi i pejzaža zamenila znamenita nacionalna mesta, poput manastira Dečana ili Gračanice. Njene slike srpskih manastira nadilaze uobičajeni istorijski osvrt na drevnu baštinu. Oni su u Nadeždinom doživljaju izrasli u kolorističke vizije koje svojim silovitim nabojem čine omaž povratku izgubljenog nasleđa.
SUTRA: NADEŽDA I ZVANIČNO POSTAJE RATNI SLIKAR
