NAPADI blokadera na SPC, od uvreda do skrnavljenja svetinja, pokazuju brutalnu radikalizaciju i otvoreni udar na temelje srpskog identiteta.
Foto: prinskrin 24sedam.rs
Napad na Srpsku pravoslavnu crkvu kao kamen temeljac srpskog identiteta jedna je od prvih stvari koju su izveli blokaderi teroristi prilikom pokušaja omasovljavanja protesta i blokada. Znajući da u srpskom društvu postoji taj jedan manjinski deo onih koji mrze SPC iz dna duše, i traže svaku priliku da je napadnu, pokušali su da podele srpsko biće oslanjajući se na episkope koji su ih otvoreno podržali ili za njih rekli barem neku pozitivnu stvar. S druge strane su svi ostali proglašeni za neprijatelje, a samim tim i za legitimne mete.
Tako je, između ostalog, prošao i mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije (Mićović). Izražavajući podršku blokaderima teroristima, mislio je da podržava “našu decu”, “pametnice”, “genijalce”, “nobelovce” i kako su ih sve nazivali sredovečni članovi sekte u proteklih godinu i po. Međutim, kako su mu isti ti blokaderi teroristi vratili? Izviždan je i brutalno vređan na platou ispred Matice srpske u Novom Sadu, samo zato što su blokaderi teroristi mislili da se radi o patrijarhu srpskom Porfiriju(?!).
Ne znajući ni koga napadaju, a niti zašto to rade, mitropolit Joanikije je postao njihova žrtva, a nemušti pokušaji izvinjavanja nakon toga prerasli su u trku, borbu blokadera terorista za većinu pravoslavnih duša, Srba koji su ostali uz svoju crkvu i svoju državu.
Videvši da su ipak napadi na ličnosti, posebno istaknute episkope SPC, kontraproduktivni, da narod ne da na svoje crkvene velikodostojnike, blokaderi teroristi su se okomili na hramove, znajući da kamen ne može da uzvrati.
Prvo su probali “mirno”, na Svetog Savu su u 20.30 uveče lomili “krsni” kolač pred njegovim veličanstvenim hramom u Beogradu, kukajući kako ih neko nije pustio u crkvu, a znajući da je vreme večernje službe odavno prošlo.
Taj podmukli plan, nedostojan čoveka, a dostojan samo i isključivo Satane, prošao je tako da su stotine i stotine zabludelih blokadera teorirsta krvavih očiju siktali na SPC. Pojedini su na društvenim mrežama pozivali na rušenje hramova, baš poput njihovog duhovnog učitelja Dinka Šakića Gruhonjića, koji je prvi posle mračnog doba komunizma pozvao na tako nešto.
Na kraju, u svojoj nemoći i neznanju, kada im nije uspelo da sabor vladika okrenu protiv Crkve i države, nije im uspelo niti da neki od hramova pretvore u novi SKC, stecište narkomana i bludnika, odlučili su da krenu sa otvorenim, fizičkim skrnavljenjem.
Crkva Sabora srpskih svetitelja na Karaburmi postala je prva žrtva satanističkog pira sekte. Nimalo slučajno odabrana, s obzirom da je posvećena svim Srbima svetiteljima, doživela je da njen prelepi ikonostas “ukras” crvenom farbom, bojom krvi, u koju su ritualno umakali ruke i tako “okrvavljeni” paradirali godinu i po dana.
Skrnavljenje hramova SPC nije nova praksa. Radili su to i ustaše, radili su i šiptari. Samo od 1999-2004. godine na mučenom Kosovu i Metohiji srušeno je, spaljeno i uništeno preko 120 crkava, crkvišta, grobalja i drugih objekata SPC. Za vreme ustaške NDH crkva u mučeničkoj Glini je minirana i srušena. Pre toga je u njoj zaklano 1.200 Srba, a srpska krva je tekla u potocima.
Kasnije su i bezbožni komunisti pucali u Hristove freske, pretvarali crkve u škole i punili hramove žitom, jer su tvrdili da “Boga više nema”, jer “nose kapu sa tri roga i bore se protiv Boga”.
Bogoborci, protivnici Božji u svakom od ovih primera, koliko god morbidni bili, uvek su loše prolazili. Nema danas ni ustaša, nema ni Turaka, nema ni komunista, a i Šiptara na svetom i raspetom Kosovu i Metohiji je sve manje.
Srpska pravoslavna crkva je opstala, srpski narod i srpska država su opstali i nadvladali su sve neprijatelje, jer je njihova glava sam Bog, koji je pobedio smrt. Onaj koji skrnavi hramove u svojoj nemoći i ludilu, vođenom mržnjom i prezirom prema svemu što je srpsko, trebalo li da zna sve ovo. Ukoliko ne zna, Bog će mu pokazati i objasniti, a tada obično bude kasno.
