Neda Aleksić, preduzetnica, u autorskom tekstu, nastalom nakon mimoilaženja mišljenja sa drugaricama iz redova blokadera, opisala je svoj stav kada je reč o onima koji se predstavljaju kao pretendenti na vlast, a ustvari, kako tvrdi, nisu sposobni da preuzmu odgovornost.
Njen tekst prenosimo u celosti:
Sve više sam ubeđena da najveći problem ovog društva nisu studenti, već jedan deo ljudi od četrdeset i više godina koji su svoje lične frustracije, komplekse i neuspehe odlučili da pretvore u društveni problem. To su ljudi koji su godinama nezadovoljni svojim životima, brakovima, izgledom, karijerama, finansijama. I umesto da nešto promene kod sebe, pronašli su floskulu koja im je dala iluziju da će neko drugi rešiti sve ono što oni sami nisu bili sposobni da reše.
„Studenti pobeđuju.“ Šta pobeđuju? Koga pobeđuju? I šta ćete vi dobiti tom pobedom? Da vam kažem na koga mislim. Na muškarce koji nisu sposobni da obezbede ni ono što sami žele od života, a kamoli ono što očekuju od države. Koji nisu spremni na ozbiljan rad, odricanje i poslove koji možda nisu prestižni, ali su neophodni da bi se nešto stvorilo. Da odu, da rade, da ih nema mesecima ako je potrebno, da rizikuju i preuzmu odgovornost. Ali su zato vrlo sposobni da objašnjavaju šta sve u ovoj zemlji ne valja i ko je kriv što oni nisu uspeli. I na žene koje nisu sposobne da napreduju, da rade na sebi, svom telu, licu, umu, duhu, obrazovanju, da izgradenešto svoje, već su svoju frustraciju pretvorile u prezir prema svakoj drugoj ženi koja to čini.
Za njih je svaka lepa žena sumnjiva, svaka uspešna žena privilegovana, a svaki tuđ rezultat posledica nekakve veze, novca ili čarobnog štapića. I jedni i drugi imaju nešto zajedničko. Umesto da priznaju sebi šta nisu uspeli, lakše im je da poveruju da žive u nepravednom svetu u kojem su svi drugi krivi za njihov položaj. A onda tu svoju ličnu nemoć upakuju u društvenu borbu i počnu da veruju da će ih neka kolektivna pobeda konačno učiniti uspešnim, ostvarenim i srećnim. Neće. Jer promena vlasti ne menja automatski čovekove sposobnosti, karakter, radne navike i odnos prema sopstvenom životu. I onda svi zajedno očekuju od budžeta, od države, od Srbije, kao da je Srbija Švajcarska, da im obezbedi život kakav su zamislili.
Izvinite, ali odakle vam uopšte ta ideja? Srbija nikada nije bila zemlja u kojoj se lagodan život podrazumevao. Prošli smo ratove, sankcije, krize, siromaštvo, gubitke. Generacije su se borile da bismo uopšte imali zemlju u kojoj danas živimo.I umesto da budemo svesni koliko je važno da tu zemlju čuvamo, razvijamo i hranimo, mi smo došli do toga da jedan deo društva misli da je država dužna da ispuni njihove privatne želje. Nije. Država je dužna da obezbedi zakone, institucije, red i uslove za rad. Ali nije dužna da vam obezbedi ambiciju, inteligenciju, disciplinu, lepotu, uspešan brak ili karijeru. To morate sami. I tu dolazimo do slogana koji mi je, iskreno, jedan od najbesmislenijih koje sam čula. „Studenti pobeđuju.“ Pa svi smo mi bili studenti! Šta sad? Ko je odlučio da je jedna kategorija društva predodređena da pobedi sve ostale? I šta znači pobeda u sopstvenoj zemlji? Da li treba da pobedite svoje roditelje, komšije, prijatelje, ljude koji rade, plaćaju porez, zapošljavaju druge, grade i stvaraju?
Meni to ne zvuči kao ideja. Meni to zvuči kao jeftin marketinški proizvod. Kao da je neko seo u neku kancelariju, smislio dve reči koje dobro zvuče na plakatu, a onda prepustio hiljadama ljudi da u njima pronađu sopstvene fantazije. I možda je tom nekome sve to jako zabavno. Ali meni nije.Jer se sa državom ne igra.
Posebno ne sa državom koja je već previše puta plaćala cenu tuđih velikih ideja, eksperimenata i obećanja. Ako su iza nas već nemiri, sukobi i podele, zašto bi bilo kome ko iskreno želi dobro Srbiji prva asocijacija bila nova pobeda jednih nad drugima? Zašto slogan nije o znanju? O stvaranju? O budućnosti bez podela? O zemlji u kojoj će ljudi želeti da ostanu, rade i grade? Zato što je, očigledno, mnogo lakše okupiti nezadovoljne oko neprijatelja nego okupiti sposobne oko konkretnog plana. I to je ono što me najviše iritira. Ne činjenica da neko ima drugačije političko mišljenje. Na to ima puno pravo. Već to što se lična frustracija sve češće prodaje kao moralna superiornost.
Što ljudi koji nisu uspeli da organizuju sopstveni život sada imaju ogromnu potrebu da organizuju život čitavoj državi. Što oni koji nisu spremni da menjaju sebe najglasnije zahtevaju da se promeni sve oko njih. A najgore je što svojim ponašanjem kvare i ono što možda jeste dobro, iskreno i pametno među mladim ljudima. Ja sam neko ko je odrastao u Rusiji, ali i na Novom Beogradu devedesetih godina. U vremenu u kojem se nije mnogopričalo o lagodnom životu, jer ga gotovo niko nije ni imao. Moji roditelji su intelektualci.
Moj deda je još kao dečak otišao u partizane, a kasnije je, radeći u diplomatiji sa Titom, pokušavao da sačuva ideologiju u koju je verovao i za koju je živeo. To su ljudi koji su imali uverenja. Ne slogane. Koji su za svoje ideje bili spremni da žrtvuju mnogo više od komfora, društvenog položaja ili popularnosti. Ne kažem da sam u pravu. Niti mislim da je moje viđenje sveta jedino ispravno. Naprotiv, sigurna sam da sam i sama na neki način oštećena doktrinama uz koje sam odrastala, ideologijama koje sam nasledila, kao i iskustvima koja su me oblikovala.
Možda upravo zato nemam potrebu da idealizujem nijedan sistem, nijednu vlast, nijednu revoluciju, pa ni sopstvena uverenja. Jer sam dovoljno videla da znam koliko lako velike ideje postanu tuđi instrumenti, a ljudi koji iskreno veruju u njih na kraju plate najveću cenu. I upravo zato me toliko iritira ta lakoća sa kojom se danas ljudi oduševljavaju parolama, bez ikakve potrebe da razumeju šta stoji iza njih, ko ih je osmislio, čemu vode iko će na kraju snositi posledice. Ja sam odrastala između različitih svetova, različitih sistema, različitih istina. I naučila sam bar jedno: Ideologija nije dokaz inteligencije, a pripadnost nekom pokretu nije dokaz karaktera. Možete čitav život provesti verujući da ste na pravoj strani istorije, a da nikada ne postavite sebi najjednostavnije pitanje — šta ste vi lično uradili da svet oko vas bude bolji? Možda je i moj pogled na sve ovo surov. Možda je posledica vaspitanja, porodične istorije i vremena u kojem sam odrastala.
Ali bar znam odakle dolazi. I nemam potrebu da ga predstavljam kao univerzalnu istinu, niti da od drugih zahtevam da žive po njemu. A ono što posebno želim da kažem jeste da ja ne tražim spasenje. Ne zanosim se idejom da će me spasiti neka nova, sa Zapada uvezena ideologija, upakovana u moderne slogane, progresivne poruke i obećanja o boljem sutra. Ne kažem da sam u pravu. Možda i nisam. Ali vas molim — nemojte vi mene da spasavate.
I nemojte da mislite da smo mi, koji ne prihvatamo bespogovorno sve što se danas proglašava modernim, ostali zarobljeni u nekakvom mraku, neznanju ili prošlosti. Da smo zaostali, neobrazovani ili nedovoljno svesni da bismo razumeli vašu navodnu prosvećenost. Možda smo samo dovoljno toga videli, proživeli i razumeli da nemamo potrebu da trčimo za svakom novom idejom koja nam se servira kao jedina ispravna. Nikada nisam, niti ću, nasedati na nešto samo zato što je novo, moderno, popularno ili zato što iza toga stoji dovoljno glasna masa. Za mene napredak nije rušenje svega što je postojalo pre nas. Nije odricanje od sopstvenog identiteta, istorije, vaspitanja i vrednosti da bismo dokazali da pripadamo nekom novom, navodno boljem svetu.
Za mene je napredak samo ono što je primenljivo kroz ljubav, dijalog, razum i zdravu svest o posledicama koje ta promena nosi. Sve ostalo može biti ideologija, marketing, eksperiment ili nečiji interes. Ali nemojte to automatski nazivati našim spasenjem. I nemojte mešati moje odbijanje da vas sledim sa nesposobnošću da vas razumem. Razumeti neku ideju i odbiti je nije isto što i biti u mraku.
Možda je upravo to ono što najviše smeta — što postoje ljudi koji ne traže vođe, ne traže spasitelje, ne traže nove idole i nemaju potrebu da im bilo ko objašnjava na kojoj strani istorije treba da stoje. Ja ne tražim da mislite kao ja. Ne tražim ni da me podržite, ni da me sledite. Ali nemojte ni vi od mene očekivati da se odreknem sopstvenog razuma da bih dokazala da sam dovoljno moderna. Neću prihvatiti da se svaki uspeh proglašava privilegijom, svaki rad interesom, a svako drugačije mišljenje neznanjem. Niti ću poverovati da će neka nova politička opcija, sadašnja ili bivša vlast, ili neki vaši fiktivni pobednici, nekome doneti smisao, znanje, karijeru, samopouzdanje ili ličnu sreću na tanjiru.
Za to morate sami da se izborite. Morate da učite, radite, razmišljate, tražite ljude, dolazite do prilika, predlažete ideje, ponekad se laktovima izborite za prostor. Da prihvatite da niste uvek najbolji, najpametniji i najsposobniji. I da postoje ljudi koji jednostavno umeju više od vas. To nije nepravda. To je život.
Ako vam je problem što neko drugi ume da stvori, zaradi, napreduje, izgleda bolje, živi bolje i razmišlja šire, onda vaš problem nije Srbija. Vaš problem ste vi. I zato, pre nego što krenete da pobeđujete čitavu zemlju, pokušajte da pobedite sopstvenu zavist, lenjost, komplekse i nesposobnost da preuzmete odgovornost. Ako nemate ideju šta biste stvorili, to ne znači da treba da rušite sve što je neko drugi stvorio. Ako ne znate kako da napredujete, to ne znači da treba da ponižavate one koji znaju.
I ako ne umete da vodite sopstveni život, nemojte biti toliko sigurni da znate kako treba voditi državu. Srbija nije dužna da bude talac ničijih ličnih frustracija. Nije svaka pobuna pamet. Nije svaka parola ideja. Nije svaki nezadovoljan čovek automatski u pravu. I nije svaka promena napredak. A najveća pobeda bila bi da konačno prestanete da očekujete da neko drugi živi vaš život umesto vas. Ja ne tražim spasioce. I, za početak, prestanite da spasavate ljude koji vas nisu pozvali u pomoć.
