POGODILI SU GA U OKO, KRVAVI NIŠAN SNAJPERA JE OBRISAO JEZIKOM I NASTAVIO DA PUCA: Ispovest ruskog dobrovoljca sa Košara treba da pročita svaki Srbin

Njegov život je završio tiho, ali njegova priča nikada nije bila tiha. Ruski dobrovoljac Albert Andijev koji je branio Srbe sa prvih linija preminuo je 14. marta 2021. godine od posledica korona virusa, a njegova ispovest iz 2018. ostala je kao snažan zapis o hrabrosti koja prkosi smrti.

Kada je 2018. godine govorio za Kurir, otvorio je dušu. Pričao je o danima provedenim na Kosmetu, o metku koji ga je pogodio pravo u oko, o trenutku kada je krv obrisao jezikom i nastavio da puca, kao i o tome šta ga je nateralo da napusti svoju zemlju i stane uz naš narod. To nisu bile reči čoveka koji želi slavu, već onoga koji je verovao u borbu koju je izabrao.

– Nije me brinulo da li ću poginuti… Bitno mi je bilo da budem na pravoj strani, a 1999. borio sam se na strani istine, na strani naroda koji je branio svoje. Kosovo i Metohija, to je zemlja koja pripada Srbiji! Danas bih uradio isto, rame uz rame sa hrabrim srpskim vojnicima – ovim rečima počeo je tada ispovest Albert Andijev, Rus koji je kao dobrovoljac branio tadašnju SR Jugoslaviju tokom NATO agresije od albanskih terorista.

Raspoređen je kao snajperista u 549. motorizovanoj brigadi. Njegovo herojstvo ogledalo se, pored ostalog, u tome što je, kada ga je teroristički snajper pogodio u desno oko, nastavio da puca. U ratu je izgubio oko, ranjen je u ruku…

Priseban

– Tog 5. maja kod Suve Reke pogođen sam u oko… Munjevito sam razmišljao. Snajper sam prebacio na drugo rame, jezikom sam obrisao nišan od krvi i nastavio da pucam. Osetio sam da gubim svest, nekako sam se podigao i tada sam dobio i drugi metak u ruku. Bio sam svestan da ako ostanem da sedim, više neću moći da se podignem. Saborci su me brzo stavili na šatorska krila i odneli u pozadinu, iz jednog auta u drugi, pa do bolnice – pričao je Andijev.

Prvobitno je lečen u Kliničkom centru u Prištini, gde su o njemu vodile računa i žene iz Kola srpskih sestara. Izašao je bez dopusta lekara i pošao na položaj, ali je naišao na saborce iz jedinice, koji su ga odveli u Beograd na VMA, na lečenje.

I ratnici plaču

– I lekari su bili deo odbrane ove zemlje, vraćali su nas borce u život. Nisam mogao da ležim u krevetu dok se moji bore. Ginulo se… Pronalazili smo tela poginulih saboraca. Bilo je teško. Borci su plakali, jer niko nije od gvožđa. I ja sam plakao krišom. Bilo je i onih kojima nismo videli suze, ali bolje suze nego suvi plač. Takvog čoveka si morao da zagrliš, bili smo jedni drugima podrška. Na ratištu se ne pobeđuje samo raketama, minama, granatama i mecima, dobra reč mnogo vredi – prisećao se hrabri Rus.

Govorio je da je heroj onaj koji je svojoj zemlji dao sve, pa i život.

– Vojnici su tokom rata odlazili u crkve i svetinje. Molili smo se. To nam je davalo snagu, duhovni mir. Ako imaš taj mir u sebi, jači si. Najteže mi je palo naređenje da se povlačimo, nikome ne želim da doživi poraz bez poraza – rekao je ranije Andijev, koji je nakon rata ostao da živi u Srbiji.

Oženio se, dobio sina Lazara, a narod je pokrenuo peticiji da mu se dodeli srpsko državljanstvo. Zaslužio ga je junaštvom.

Kum na venčanju general Delić

Iako je bilo teško, u ratu su se dešavale i lepe stvari, rađale se i velike ljubavi. Dokaz za to su i Jurij iz Andijevljeve grupe i Slađana, koja je u 549. brigadi zbrinjavala ranjenike.

– Kum na tom venčanju bio je naš general Božidar Delić, to je bila jedna vojnička, ratna svadba u Prizrenu. Nisam prisustvovao, jer sam tada bio u bolnici, ranjen. Sećam se, Jurij i Slađana su se na početku često svađali. Bilo je zanimljivo pratiti varničenje između njih dvoje koje se pretvorilo u ljubav, a krunisano je svadbom. Nedugo posle svadbe Slađana je poginula. Bila je junak, imala je srce veće od većine muškaraca – ispričao je tada Albert.

Andijev je sahranjen na Centralnom groblju u Beogradu uz najviše vojne počasti. Pored sina Lazara i članova porodice, legendarnog Rusa su na poslednji počinak ispratili i njegovi ratni saborci i staršenine iz herojske 549. motorizovane brigade iz Prizrena, koja je tada bila pod komandom generala Božidara Delića.

Albert je rođen 3. decembra 1970. godine u mestu Eljhotovo, na Vladikavkazu u Severnoj Osetiji, Ruske Federacije. Potiče iz ugledne, patriotske porodice koja je poznata po rvačkim šampionima. I sam je bio uspešan u tom sportu. Kada je 1999. godine počela NATO agresija na Srbiju, spakovao se i vozom došao u Beograd 28. marta. Došao je spreman da svoj život položi za Srbiju i uzvišenu ideju odbrane pravoslavlja koja je ispunjavala njegovo srce i dušu.