Gost nove epizode Podkasta Džaka & MiMA u Oktagonu bio je Strahinja Bunčić, istaknuti srpski džudista čija karijera traje više od dve decenije i predstavlja primer istrajnosti, discipline i vrhunskih rezultata. Džudo je počeo da trenira sa samo sedam godina. Strahinja je izrastao u jednog od najuspešnijih predstavnika srpskog džudoa, a kruna njegovih mlađih dana bila je zlatna medalja na Prvenstvu Evrope za kadete 2012. godine. Rezultati koji su usledili doneli su i pritisak, ali i dodatnu motivaciju da nastavi putem vrhunskog sporta. Kao član džudo kluba Crvena zvezda, Bunčić je gradio stabilnu karijeru i stigao do nastupa na Olimpijskim igrama, koje su za svakog sportistu poseban životni momenat. U razgovoru smo se dotakli i njegovog boravka u Japanu, kolevci džudoa, gde je imao priliku da trenira i oseti duh sporta na mestu gde je sve počelo. Poseban akcenat stavljen je na porodicu. Strahinja ima dvoje dece i sa bliskim članovima porodice vodi školu džudoa na Ledinama, kroz koju mlađim generacijama prenosi znanje, disciplinu i životne vrednosti.
Kako je tekao tvoj razvojni put?
– Prvi sport koji sam počeo da treniram bilo je rvanje. Otac me je odveo u Radnički, gore na Crvenom krstu, kod Kecmana, on mi je bio prvi trener. Posle tri, četiri meseca prebacili smo se na džudo. Džudo sam trenirao u Džudo klubu Novi Beograd, kod Mijalkovića. Moj brat Milan i ja smo počeli zajedno, a posle dve godine nam se pridružio i treći brat. Tu sam se zadržao do svoje četrnaeste godine. Sa 14 godina sam prešao u Zvezdu i dan danas sam tu. Tako da, što se kaže, svi smo u tom sportu, jedan brat, drugi brat, treći brat. Porodica je u svemu tome takođe uključena i mislim da iznad svakog uspeha nekog sportiste stoji porodica, koja je tu u onim teškim trenucima da te pogura i da ti pomogne da istraješ.
Hajde da se osvrnemo malo na Olimpijske igre koje su kruna tvoje karijere. Kakvo iskustvo nosiš sa tog događaja?
– Svaki džudista koji započinje svoju karijeru sanja o tome da ode na Olimpijske igre i da tamo učestvuje. To je i meni bila veoma velika želja i ozbiljno sam se za to borio. Kod nas se bodovi skupljaju tokom dve godine. U prvoj godini ostvareni rezultati se prepolove, a u drugoj se računaju sto posto. Prvih 18 boraca sa rang liste direktno se plasira na Olimpijske igre. Kada sam došao tamo, nisam rekao sebi: ‘’Idem da osvojim medalju’’. Rekao sam: ‘’Idem da se borim’’. Znao sam da sam se dobro spremio i da sam spreman. Bio sam na pripremama u Japanu i sa svakim tim borcem sam već imao meč, svakog od njih sam pobedio. Znao sam i da neki borci na Olimpijadi imaju problem sa pritiskom, dok sam ja, što se toga tiče, bio prilično miran. Znao sam da ću biti dobar.
Nazalost, bronzana medalja ti je izmakla, meč sa možda najslabijim protivnikom u tom trenutku.
– Izašao je žreb. Prvi meč sam radio protiv Azerbejdžanca koji je bio treći ili četvrti na svetskoj rang listi, stvarno monstrum. Pobedio sam ga. Sledeći meč mi dolazi Italijan, takođe sam vrh moje kategorije, i njega sam pobedio. U četvrtfinalu sam izgubio od Moldavca, koji je prvi na svetskoj rang listi, on je na kraju osvojio treće mesto. U repasažu sam trebao da se borim sa Tadžekistancem, koji je sada aktuelni prvak sveta, međutim on se povredio. U borbi za bronzanu medalju dobio sam Kazahstanca možda od svih boraca sa kojima sam se do tada borio, najslabijeg. Borba je bila dobra. Vodio sam, mislim, i na jednu kaznu, ali 14 sekundi pre kraja on je prošao jedno bacanje, iznenadio me. Pao sam na taj najmanji poen i izgubio.
Kako iz ove perspektive gledaš na taj meč?
– Ležao sam dole i u tom trenutku mi je, što se kaže, ceo život prošao pred očima. Bilo mi je izuzetno krivo, ali sam kasnije, kada su se utisci slegli, bio zadovoljan svojim nastupom i načinom na koji sam predstavio svoju zemlju na tom takmičenju. Imaću još jednu šansu, Bože zdravlja, nadam se u Los Anđelesu. Biću iskusniji, stariji za koju godinu, i mislim da bih tamo mogao da osvojim medalju. Mi smo poslednju medalju u džudou na Olimpijskim igrama osvojili, pa ne znam, pre nekih 50 godina, Slavko Obadov je tada osvojio bronzanu medalju.
Bunčić je govorio i o psihičkoj pripremi, porazima koji su ga najviše boleli, uzorima, ali i o tome kako mu je džudo pomogao da se izgradi kao čovek. Njegova priča je dokaz da vrhunski rezultati dolaze kada se talenat spoji sa radom, karakterom i pravim vrednostima, a možete je pogledati na našem Jutjub kanalu SportissimoSrbija od 20 časova!
BONUS VIDEO
Zabranjeno je kopiranje, reprodukovanje, preuzimanje, prenošenje, objavljivanje i distribuiranje bilo kog dela ili celog teksta, fotografija i videa bez prethodnog izričitog pismenog odobrenja redakcije Sportissimo.rs
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na:
