Uživajte u novoj epizodi podkasta sa Džakom i Milanom na našem portalu.
Posle pet izuzetno teških mečeva, borbi dan za danom i iscrpljujućeg skidanja kilaže, Rastko Simić osvojio je drugo srebro na Evropskom prvenstvu. U podkastu “Džaka & Milana u Oktagonu” detaljno govori o problemima sa kilažom, trenucima u kojima je posle polufinala odmah morao da navuče šuškavac i nastavi sa skidanjem, kao i o finalu u kojem je osetio manjak eksplozivnosti i izdržljivosti. Mladi bokser otkriva i kako izgledaju brutalni treninzi u moskovskom Torpedu, gde se posle samo dva sata odmora vraćaš u salu na još jedan trening. Govorio je o počecima u boksu, ocu koji ga od prvog meča prati iz ugla, 100 amaterskih borbi i profesionalnom skoru 3–0, ali i o tome zašto je boks za njega mnogo više od sporta – plemenita, viteška borba i način života.
Gde trenutno treniraš u Beogradu?
Kada sam u Beogradu, treniram u Smart Life-u sa Igorom Tomaševićem. Koristimo i salu na Košutnjaku i Avali, u zavisnosti od toga šta tog dana radimo i kakav nam je plan. Treninzi su veoma ozbiljni, a vodimo računa i o oporavku. Radimo infuzije i različite terapije, jer nije dovoljno samo da treniraš jako — moraš da se oporaviš kako bi mogao da izdržiš taj ritam.
Kako se osećaš nakon osvajanja drugog srebra na Evropskom prvenstvu?
Fenomenalno. Iza mene je pet veoma jakih mečeva i sve se odvijalo praktično dan za danom. Imao sam i velikih problema sa kilažom. Posle doručka bih odmah imao tri kilograma više, što dovoljno govori koliko je sve bilo zahtevno.
U polufinalu sam boksovao protiv neverovatnog Norvežanina. Čim sam završio meč, odmah je krenulo skidanje kilaže — navlačenje šuškavca, znojenje i sve što ide uz to. U finalu se osetio manjak eksplozivnosti i izdržljivosti. Kada danima skidaš kilažu, boksuješ teške mečeve i nemaš dovoljno vremena za oporavak, telo jednostavno počne da plaća cenu.
Da li ti je teško da skidaš kilažu?
Jeste, veoma. Ja nemam toliko kilograma da mogu lako da ih skinem. Obično držim oko 86 kilograma, a boksujem na 80. To je četiri do pet kilograma koje moram da izbacim, ali problem je što nisam mastan i nemam mnogo prostora za klasično mršavljenje. Uglavnom moram da izbacim vodu.
Zbog svega toga mi se smanjio i želudac. Jedem mnogo manje količine nego ranije i brzo se zasitim. Zato je skidanje kilaže za mene posebno teško — nemam šta mnogo da izbacim, a kilažu ipak moram da dostignem.
Kako izgleda takmičenje koje traje desetak dana?
Ja sam došao drugog dana i odmah boksovao, a posle toga sam odmarao tri dana. U tom periodu praktično ne možeš normalno ni da jedeš ni da radiš bilo šta drugo. Samo treniraš da održavaš kilažu i čekaš sledeći meč.
Prvo sam boksovao šesnaestinu finala, zatim osminu finala, a posle još dva dana pauze dolaze četvrtfinale, polufinale i finale — sve dan za danom. To je veoma naporno, jer nemaš dovoljno vremena da se potpuno oporaviš između borbi.
Kako izgledaju treninzi u Moskvi?
U njihovom klubu Torpedo u Moskvi treniraju kao ludaci. To stvarno nije normalno koliko rade. Trening počinje u deset ujutru, a mi iz hotela krećemo već oko devet i dvadeset. U sali ostanemo do jedan i nešto.
Na jednom treningu rade bukvalno sve — trčanje, stanice, sprave, džak i sprinteve. Imaš šest stanica, svaka traje po tri minuta, između je samo deset sekundi pauze. Dok odmaraš, radiš sklekove. Onda dobiješ džak, pa sprinteve na džaku. I taman pomisliš da je gotovo, dođe drugi trener i kaže da ništa ne valja i promeni ceo trening. Onda radiš još sat vremena.
Koliko imate vremena za odmor između dva treninga?
Odmoriš dva sata i opet ideš na trening. Vratiš se u hotel, malo odmoriš, jedeš koliko možeš i već ideš nazad u salu. Njihov sistem je brutalan. Na jednom treningu ubace sve što možeš da zamisliš i stalno te dodatno opterećuju.
Odakle ti interesovanje za boks?
Kao dete sam trenirao različite sportove — rukomet, košarku i još mnogo toga. Za boks sam se zainteresovao kada sam imao sedam ili osam godina. Moj otac je bio seniorski prvak države u boksu, a kasnije je radio i kao trener u BK Loznica.
Krenuo sam da treniram sa drugarima i od tada nisam stao. Prvi meč sam izgubio, ali me to nije obeshrabrilo. Posle tog poraza nisam prestajao da treniram. Taj poraz me je, na neki način, još više motivisao.
Da li je tvoj otac uvek u tvom uglu?
Jeste. On je praktično uvek uz mene i njegov glas jedini čujem u uglu. Čak i kada je velika buka i mnogo ljudi oko mene, uspevam da prepoznam samo njegov glas. To mi mnogo znači, jer me poznaje najbolje i tačno zna šta treba da mi kaže u svakom trenutku.
Koliko ukupno imaš mečeva?
Imam oko 100 amaterskih mečeva, a u profesionalnom boksu sam trenutno na skoru 3–0.
Koja je razlika između amaterskog i profesionalnog boksa?
Sve je drugačije. Drugačiji je ritam, drugačiji je pristup borbi i drugačiji je osećaj odgovornosti. U profesionalnom boksu svaki detalj više dolazi do izražaja — priprema, taktika, kondicija, iskustvo i sposobnost da ostaneš smiren u najtežim trenucima.
Šta je za tebe boks?
Boks je jedna plemenita veština i viteška borba. Nema udaraca u potiljak, nema udaraca iza leđa i nema napada kada protivnik ne može da se brani. Postoje pravila i određeno poštovanje između dva borca.
Ali boks je za mene i način života. Svakog dana se učiš da se boriš — ne samo u ringu, već i sa problemima, obavezama i samim sobom.
Kakav si kao borac, a kakav van ringa?
Ja sam inače miran i tih dečko. Ne pravim probleme i nisam neko ko traži konflikt. Ali kada uđem u ring, potpuno se promenim. Tada sam hrabar, idem napred, želim da pobedim i ne odustajem.
Mislim da sam jak i tvrd borac i da volim da pobeđujem. To je ono što me najviše opisuje u ringu — ne povlačim se i uvek pokušavam da dam sve od sebe.
BONUS VIDEO
Zabranjeno je kopiranje, reprodukovanje, preuzimanje, prenošenje, objavljivanje i distribuiranje bilo kog dela ili celog teksta, fotografija i videa bez prethodnog izričitog pismenog odobrenja redakcije Sportissimo.rs
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na:
