Od punih hala i borbi pred 20.000 ljudi u Japanu, preko velikih rivalstava i prijateljstva sa Mirkom Filipovićem, pa sve do života posle ringa, Duško Basrak otvoreno govori o usponima, padovima i lekcijama koje mu je kik-boks doneo. U podcastu kod Džake&Milane prisetio se vremena kada je ovaj sport punio hale, objasnio razliku između amaterizma i profesionalizma i poslao važnu poruku mladim sportistima: karijera traje kratko, ali karakter ostaje zauvek.
Duško, uvedi nas malo kroz svoju karijeru, od samih početaka, amaterske i profesionalne scene, odlaska u Japan, osvajanja titula… Kako je sve to izgledalo?
– Krenuo sam da treniram kik-boks 1994. godine, sa nekih 14 godina, u Zemunu kod pokojnog Miće Markovića. U to vreme Zemun i Crvena zvezda bili su najveći klubovi u zemlji i zaista je bila čast samo ući u tu salu i trenirati sa ljudima koji su već tada nešto značili u ovom sportu.
Kao klinac sam odmah zavoleo kik-boks. Nisam se pronalazio ni u fudbalu ni u košarci, a ovo me je nekako odmah privuklo. Mića Marković bio je neverovatan motivator. Za svako dete imao je priču da može da postane šampion i umeo je da te natera da veruješ u sebe i daješ maksimum.Nedugo zatim priključio se i Velibor Miletić, moj trener od prvog dana, s kojim i danas sarađujem. Zajedno vodimo klub i odlično funkcionišemo. Prvi mečevi krenuli su već 1996. i 1997. godine, a onda su polako došla ozbiljnija takmičenja. Kik-boks je tada bio potpuno druga priča. Hale su bile pune, „Pinki” krcat, po nekoliko hiljada ljudi na finalima. Atmosfera je bila neverovatna, sport se pratio i borci su imali veliko poštovanje.
Postojao je ozbiljan sistem kroz A, B i C klase i sve je imalo svoju težinu. Vrlo rano stigli su i prvi ozbiljni rezultati. Već sa 15 godina osvojio sam juniorsko prvenstvo tadašnje Jugoslavije i to mi je bio prvi veliki vetar u leđa. Tada shvatiš da možda zaista možeš da napraviš nešto ozbiljno u sportu.
Kasnije su došle reprezentacija, medalje, profesionalni mečevi i prilika da se borim širom sveta. Posebno bih izdvojio Japan, koji je tada bio centar borilačkog sporta. Sama činjenica da dobiješ poziv i odeš tamo značila je da si već napravio ozbiljan rezultat. Naravno, bilo je mnogo odricanja, uspona i padova, ali kada danas pogledam unazad, drago mi je što sam prošao baš taj put. Moram da pomenem i ljude koji su mi mnogo pomogli, među njima i Žarka Petkovića, jer u ovom sportu niko ne uspeva sam, uvek postoje ljudi koji te poguraju kada je najvažnije.
Kako pamtiš period boravka i borbi u Japanu? Kakav je bio osećaj nastupati tamo u to vreme i da li si trenirao sa velikim imenima?
– Japan je u to vreme bio centar borilačkog sporta. Sama prilika da odeš tamo značila je da si napravio ozbiljan rezultat i da te ljudi iz sveta borilačkih sportova već prepoznaju.
Moram prvo da pomenem svog velikog prijatelja Žarka Petkovića Irca, kao i celu ekipu koja je tada mnogo uradila za razvoj borilačkog sporta kod nas. Irac je imao neverovatnu energiju i bio čovek koji je umeo da motiviše i povezuje ljude. Sećam se tog perioda, večeri borilačkih sportova, prepunih hala i neverovatne atmosfere. Jednom sam nastupao pred skoro 20.000 ljudi i tek kada su se upalili reflektori i kada sam podigao glavu, postao sam svestan pred kolikim auditorijumom stojim. To je osećaj koji ne zaboravljaš.
U Japanu sam video potpuno drugi nivo discipline i profesionalizma. Sve je bilo podređeno sportu , od organizacije do pristupa treningu. Imao sam priliku da treniram i sparingujem sa ozbiljnim imenima, a takva iskustva mnogo oblikuju čoveka, jer vidiš kako funkcionišu najbolji i koliko je visok nivo potreban da bi opstao na svetskoj sceni. Tada nije bilo društvenih mreža ni velike promocije. Ime si gradio isključivo kroz rezultate i mečeve. Zato su takva iskustva i ljudi koje upoznaš ostajali zauvek deo karijere i života.
Spomenuo si velika imena i Japan, ali znam da si ostvario kontakt i sa ozbiljnim legendama borilačkog sporta. Kako je došlo do poznanstva sa Mirkom Filipovićem i kakav odnos danas imate?
– Kao klinci gledali smo njegove mečeve i presnimavali kasete samo da ne propustimo nijedan nastup. Mirko Filipović je tada za nas bio nešto neverovatno.
Kasnije je život nekako namestio da se upoznamo i razvijemo prijateljski odnos. Bio sam Mirkov gost u Zagrebu i dan-danas smo u kontaktu. Čak mi redovno čestita rođendan, što mi je stvarno posebno, jer je lepo kada neko koga si gledao kao idola kasnije postane prijatelj.
U jednom periodu bio sam uključen i u organizaciju potencijalnog meča između Mirka Filipovića i Fedora Emelianenka. Skoro smo bili zajedno i na večeri kada je Fedor boravio u Beogradu.
Ideja je bila da rade boks meč ipak su godine tu ali iskreno, kada ih vidiš uživo, neverovatno je koliko ozbiljno izgledaju i koliko vode računa o sebi. Stvarno mislim da su i Mirko i Fedor danas u boljem stanju nego mnogi mnogo mlađi ljudi.
Hajde da pričamo malo o razlici između amaterizma i profesionalizma u kik-boksu kod nas. U zemljama poput Holandije često vrlo rano prelaze u profesionalce. Kako ti vidiš taj odnos u Srbiji i da li je bolje ostati amater ili što pre ići u profesionalce?
– Kod nas je amaterizam mnogo više prepoznat od strane države i to je činjenica. Kik-boks je dugo bio dominantno amaterski sport kroz reprezentaciju, evropska i svetska prvenstva, stipendije i podršku sistema.
Lično, više sam voleo profesionalni stil borbe nego rad sa štitnicima i opremom, ali amaterski sport ima jednu veliku prednost — možeš mnogo češće da se boriš i brže skupljaš iskustvo. Kada imaš zaštitnu opremu, možeš gotovo svake nedelje da odradiš meč, dok su u profesionalizmu povrede ozbiljnije, a oporavak traje mnogo duže. Ali jedno je sigurno — nema prečice. Da bi došao do ozbiljnog profesionalnog nivoa, moraš mnogo vremena da provedeš u sali, kroz treninge, mečeve i iskustvo.
Zato stalno pričam mladim sportistima da razmišljaju šta dolazi posle. Sport traje određeni broj godina i važno je da paralelno grade sebe — kroz obrazovanje, posao ili nešto što će im jednog dana biti oslonac.
Ljudi često imaju pogrešnu sliku o borilačkim sportovima, a istina je potpuno drugačija. Ima mnogo sjajnih momaka, dobrih ljudi i vrhunskih sportista. Neko ko se ozbiljno bavi ovim sportom najmanje želi problem van sale, jer disciplina koju nosiš iz treninga menja pogled na život.
Koja je istorija kik-boksa kod nas? Kako je sve krenulo i kako su nastali veliki klubovi i šampioni koje danas pamtimo?
– Istorija kik-boksa kod nas je ozbiljna i mislim da mlađe generacije možda nisu ni svesne koliko je ovaj sport nekada bio veliki. Sve je krenulo kroz nekoliko ključnih ljudi i klubova koji su praktično postavili temelje kik-boksa u Srbiji. Vremenom su se izdvojila dva velika centra – Zemun i Crvena zvezda. To su tada bili najveći i najjači klubovi, veliki sportski rivali, ali istovremeno i mesta iz kojih je izašla čitava generacija vrhunskih boraca. Tu su bili ozbiljni treneri i ljudi koji su gradili sistem – od Miće Markovića, preko Velibora Miletića, pa do cele generacije stručnjaka koja je stvarala šampione. U tom periodu gotovo sve ozbiljne medalje sa evropskih i svetskih prvenstava dolazile su upravo iz Zemuna i Zvezde. To su bile škole kik-boksa u pravom smislu te reči. Moram da pomenem i ljude poput Gage Jovanovića, koji su zaista napravili ozbiljan sistem rada. Tada nije bilo interneta ni društvenih mreža – učilo se kroz salu, disciplinu, rad i iskustvo starijih.
Kik-boks je tada imao ogromnu popularnost. Hale su bile pune, ljudi su dolazili da gledaju mečeve i zaista se živelo za taj sport. To je bio ozbiljan period našeg kik-boksa koji je postavio temelje za sve što danas imamo.
Spominjao si velika rivalstva tog vremena. Da li je postojao neko ko ti je posebno ostao u sećanju kao rival?
– Jeste, bilo je ozbiljnih rivalstava. Recimo, sa Gagom sam se borio čak šest puta. Bili smo veliki rivali u to vreme i svaki meč imao je posebnu težinu.
Jedan duel posebno mi je ostao u sećanju. Mislim da sam tada možda imao i najveću inicijativu od svih naših međusobnih borbi. Bio sam stvarno bolji, kontrolisao ritam, ali borilački sport je takav da je dovoljan jedan trenutak. Krenuo sam u levi kroše, malo propao u ulazu, a on je bukvalno zatvorio oči i pustio desni kroše. Pogodio me pravo i ugasio na mestu. Jedan udarac i gotovo. To je draž ovog sporta, jer nikada ne znaš šta može da se desi. Ali ono što je najlepše jeste da rivalstvo ostane u ringu. Danas smo prijatelji. Gaga je trener i zaista veliki gospodin. I dalje se viđamo na takmičenjima, prati sport i drago mi je kada vratimo film na to vreme. Kada se setim te generacije, bilo je mnogo ozbiljnih boraca, velikih rivala, ali i dobrih ljudi. Poštovanje ostane za ceo život.
Kako si iz sporta ušao u biznis? I koliko ti je zapravo kik-boks pomogao kasnije u životu i poslu?
– Evo jedne zanimljive priče. Kada sam se ženio, nismo mogli da pronađemo salu za svadbu, pa smo iznajmili jednu kafanu u Zemunu, napravili venčanje u bašti i sve je ispalo odlično.
Posle toga prilazi mi jedan prijatelj i kaže: „Ajde, sine, drži kafanu.” Ja ga gledam i kažem: „Kako da držim kafanu? Ceo život sam u sali , treninzi, sport…” A on mi kaže: „Znam te iz sporta. Normalan si čovek, vredan si, lako ćeš ti to.” I to je zapravo ono što sport pruži čoveku ljudi te pamte. Ako si bio korektan, disciplinovan i normalan, to ostane. Sutra da radiš bilo koji posao, ljudi imaju poverenje u tebe jer znaju kakav si čovek. Tako smo moja žena i ja otvorili restoran i vodili ga sedam godina. Naravno, pošto smo iz sporta, nije moglo bez kik-boksa. Organizovali smo i borilačke događaje, a jedan od prvih mečeva održan je baš u sklopu restorana. Sve smo spremili, publika, atmosfera, organizacija i naravno, krenula kiša. Potpuni haos. Ali upravo su to priče koje ostanu zauvek. Sport te nauči disciplini, radu i odnosu prema ljudima, a to kasnije možeš da preneseš na bilo koji posao. To je možda njegova najveća vrednost.
Kako je nastala priča sa treninzima i koliko sport zapravo može da promeni ljude i usmeri ih na pravi put?
– Pozvali su me drugari i zamolili da držim treninge kik-boksa. U početku je to bilo povezano sa navijačkom pričom, ali da budemo jasni ne pričamo o haosu i problemima, već o jednom drugačijem vremenu i drugačijem mentalitetu koji je tada postojao. Počeli smo bukvalno nas petorica, u skromnim uslovima na stadionu Partizana. Kada je lepo vreme, izlazili smo napolje i radili treninge na parkingu. A onda se desilo nešto zanimljivo za dva meseca imao sam više od 50 ljudi na treningu. Ono što mi je posebno drago jeste što se cela priča vremenom promenila. Od ljudi koji su dolazili iz različitih razloga do toga da dolaze porodice, tata i sin zajedno na trening, ozbiljni ljudi i jedna zdrava sportska priča.
To mi je jedan od najlepših primera koliko sport može da promeni pravac ljudima. Kada dobiješ disciplinu, obavezu, ekipu i zdrav sistem mnogo toga se menja. Ne kažem da sport rešava sve, ali sigurno daje strukturu, odgovornost i zdrav ventil za energiju.
Po čemu si bio prepoznatljiv kao borac i kako si ušao u priču sa boksom?
– Imao sam širok arsenal udaraca, ali mi je high kick nekako bio zaštitni znak. Ljudi nisu očekivali da neko sa 120 kilograma može tako da podigne nogu i pogodi u glavu, pa mi je to često prolazilo i ostajalo upečatljivo. U jednom trenutku nisam imao dovoljno kvalitetnih sparing partnera za svoju kategoriju i rešio sam da odem i u boks da proširim priču i nastavim da napredujem. Tada me je angažovao Slobodan Petrović i povezao sa šabačkom Mačvom. Potpisao sam za njih i ispostavilo se da je to bio odličan potez. Godine 2018. postali smo prvaci države u boksu, prvi put otkako je Srbija samostalna država, i to mi je ostalo kao posebno drag uspeh. Nekada te upravo izlazak iz zone komfora odvede na sledeći nivo.
Često pričamo o stipendijama i podršci sportistima. Koliko je ta stipendija važna i da li sportisti dovoljno razmišljaju o tome šta dolazi posle karijere?
– Stipendija mnogo znači svakom sportisti. Kada si aktivan, treniraš i osvajaš medalje, ogromna je stvar imati podršku koja ti omogućava da se maksimalno posvetiš sportu. Ali jedna stvar je važna i želim posebno da je naglasim , stipendija nije samo nagrada za medalju, već podrška da nastaviš da treniraš, radiš mečeve i napreduješ. Ipak, moramo biti iskreni prema mladim sportistima , ednog dana to stane. Prestane takmičenje, prestane stipendija i mnogi tada praktično kreću od nule.
Zato stalno pričam da ljudi moraju na vreme da razmišljaju šta dolazi posle sporta. Da se školuju, rade na sebi, razvijaju posao ili pronađu nešto što ih zaista zanima. Sport jeste velika privilegija, ali moraš biti spreman i za život posle njega.
Kako sportista da krene nešto novo kada se završi karijera? Kako da preusmeri energiju iz sporta na posao i život?
– Tako što će raditi nešto što mu prija. Kada se budiš srećan zbog posla koji radiš, taj posao mora da ima šansu da uspe. Zašto neko iz sporta ne bi bio trener? Kreneš kroz individualne treninge, upoznaješ ljude i možda se otvore neke potpuno nove prilike.
Poenta je da budeš normalan čovek. Ako si korektan, vredan i disciplinovan, ljudi to prepoznaju i vrata počinju da se otvaraju. Ne mora sve ni da bude vezano za sport. Danas možda radiš mali posao, a sutra imaš firmu i veliki sistem. Važno je da energiju koju nosiš iz treninga pretočiš u nešto što će jednog dana donositi rezultat i sigurnost. Mene je otac pogurao na početku, kupio mi prvi kamion, ali ne kreće svako isto. Zato ne treba čekati kraj karijere da počneš da razmišljaš šta dalje, treba graditi sebe paralelno uz sport.
Kako si se nosio sa porazima i teškim momentima kroz karijeru? I za kraj — šta nas očekuje u kik-boksu u narednom periodu?
– Nekad mora da se desi nešto loše da bi te ojačalo. Zanimljivo je da te ljudi često više zovu kada izgubiš nego kada pobediš. Neki te podignu, neki te dodatno spuste, ali sve je to deo sporta.
Naravno da poraz zaboli, pogotovo kada znaš koliko si dao sebe, ali sve to prođe. Ostanu iskustvo i ljudi.
Što se kik-boksa tiče, mislim da nas čeka ozbiljan period. Posebno bih izdvojio borbu Miloša Cvjetičanina za svetsku titulu, jer je to velika stvar za naš sport. Bio sam sa njim i u Holandiji na prethodnom meču pred 25.000 ljudi i zaista verujem da na pravi način promoviše srpski kik-boks. Ove godine očekuju nas velika takmičenja: Evropsko prvenstvo, Svetsko prvenstvo i ozbiljna dešavanja kod nas. Mislim da je atmosfera danas zdravija i da smo na dobrom putu. I za kraj, trenirajte, bavite se sportom i gradite sebe na vreme. Karijera traje određeni period, ali karakter koji izgradiš kroz sport ostaje zauvek. Kik-boks te nauči disciplini za ceo život“: Duško o Japanu, rivalstvima, Mirku Filipoviću i životu posle ringa
BONUS VIDEO
Zabranjeno je kopiranje, reprodukovanje, preuzimanje, prenošenje, objavljivanje i distribuiranje bilo kog dela ili celog teksta, fotografija i videa bez prethodnog izričitog pismenog odobrenja redakcije Sportissimo.rs
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na:
