Jedan od najdominantnijih srpskih teškaša i borac koji već godinama uspešno nastupa na velikoj svetskoj kik-boks sceni, Rade Opačić, gostovao je u podcastu kod Džake&Milane u Oktagonu. U otvorenom i veoma zanimljivom razgovoru pričao je o svom putu od samih početaka u kik-boksu, prvih treninga i prepreka kroz karijeru, pa sve do najvećih borbi i najtežih mečeva koje je imao na svetskoj sceni. Dotakli smo se i tema iz sveta borilačkog sporta, života van ringa, priprema, mentaliteta šampiona i dešavanja iza scene. Ceo podcast možete pogledati u priloženom video-snimku, dok u nastavku donosimo najzanimljivije izjave i detalje iz razgovora.
Kako su izgledali tvoji prvi koraci u kik-boksu?
– Prve treninge počeo sam još kao klinac u Pinkiju, gde sam trenirao tekvondo. Kasnije, sa 14 godina, preselio sam se u Kanadu i upravo tamo je ozbiljnije počela moja priča sa kik-boksom. Imao sam višak energije i želeo sam da se pronađem u sportu, pa sam krenuo da treniram u klubu „House of Champions“. Od samog početka radio sam sa odličnim trenerom iz Rumunije i tada sam shvatio koliko ozbiljno želim da se bavim ovim sportom. U Kanadi smo živeli tri godine, a prvi meč imao sam sa 16 godina. Po povratku u Srbiju pronašao sam svoj klub u Šindjeliću, gde sam ostao narednih deset godina i praktično izgradio sebe kao borca.
Kako izgledaju treninzi u Holandiji i po čemu se razlikuju od onih u Srbiji? Šta bi izdvojio kao najupečatljivije iskustvo u odnosu na druge kampove na kojima si bio?
– Ne mogu da kažem da se kod nas radi loše, naprotiv, i u Srbiji sam imao ozbiljan tim oko sebe. Radio sam sa trenerima za snagu i kondiciju, trčanje, kao i sa odličnim ljudima iz kik-boks kluba. Međutim, glavna razlika u Holandiji je to što ljudi tamo bukvalno žive za taj sport. Mogu slobodno da kažem da su fanatici kada je reč o treningu i kik-boksu. U Hemmers Gymu, gde trenutno treniram, trener Nick je praktično po ceo dan u sali. Treninzi se održavaju ujutru i uveče, ritam je konstantno jak, a ono što je posebno zanimljivo jeste da često dolaze borci i iz drugih gymova, pa je nivo sparinga i rada zaista vrhunski. Generalno, sve je podignuto na jedan ozbiljniji nivo: od discipline i pristupa treningu, do same atmosfere među borcima. Upravo taj način života i potpuna posvećenost sportu ostavili su na mene možda i najjači utisak u odnosu na sve kampove na kojima sam do sada bio.
Kako je kik-boks medijski ispraćen i koliko je popularan u Holandiji u odnosu na Srbiju? Da li se tamo može smatrati tradicionalnim sportom?
– Kik-boks je u Holandiji praktično tradicionalan sport. To je zemlja koja je kroz istoriju izbacila ogroman broj šampiona i godinama unazad važi za jednu od najvećih svetskih sila u ovom sportu. Gymovi poput Hemmers Gyma postoje već 30–40 godina i iza sebe imaju ozbiljnu tradiciju i rezultate. Klub je osnovao Kor Hemmers, otac sadašnjeg trenera Nicka Hemmersa, a kroz taj sistem prošli su neki od najvećih boraca ovog sporta — od Ramona Dekkersa, pa sve do K-1 generacije boraca poput Zimmermana, Overeema, Sakija i mnogih drugih. To je bukvalno mašinerija: način rada, disciplina, stil borbe i kompletan sistem treninga podignuti su na vrhunski nivo. I sam sam se uverio koliko je ozbiljan njihov pristup i koliko se pažnje posvećuje svakom detalju.
Koji su sledeći potencijalni protivnici i sa kim bi najviše voleo da odradiš meč?
– Definitivno najviše priželjkujem revanš sa Hortom. To je meč koji bih najviše voleo da ponovo radim i sigurno postoji velika motivacija sa moje strane da dođe do tog revanša. Ali iskreno, spreman sam za svakog protivnika, pa ko god da dođe, dobrodošao je. Ono što je dobro kod Glory organizacije jeste to što su svi borci vrhunskog nivoa i praktično nema lakih mečeva. Konstantno organizuju jake evente i turnire, a uskoro nas očekuju i novi turniri gde ću imati priliku da se borim protiv različitih i ozbiljnih protivnika.
Šta misliš o MMA i da li bi se oprobao u tom sportu?
– Dok sam bio u Kanadi trenirao sam i neke osnove MMA, ali sam nekako mnogo bolje “legao” u kik-boksu i tu sam se pronašao. Taj stil borbe mi više odgovara i tu sam uspeo najbolje da pokažem svoje kvalitete.Ipak, postoji jedna stvar iz MMA sveta koja me ozbiljno privlači, a to je kik-boks sa malim rukavicama. Mislim da je to veoma zanimljiv i atraktivan format borbe i sigurno bih voleo da se jednog dana oprobam u tome. Dok sam nastupao u ONE Championship organizaciji uvek sam bio spreman i za mogućnost da dođe takva ponuda, tako da nikad ne kažem nikad. Ali u ovom trenutku moj glavni fokus je definitivno kik-boks.
Kako se oporavljaš od poraza?
– Porazi su sastavni deo ovog sporta i moraš da naučiš da ih prihvatiš isto kao i pobede. Kao što ne treba previše da te ponese pobeda, tako ne smeš ni da potoneš posle poraza. Naravno da svaki poraz boli, jer u svaki meč ulaziš maksimalno spreman i daješ više od sto posto, a opet na kraju može da se desi neuspeh koji nikada ne očekuješ.
Ali upravo je to deo borilačkog sporta – moraš da naučiš da prebrodiš svaku prepreku, da izvučeš pouke i nastaviš dalje. Po meni, upravo je to ključ uspeha: da bez obzira na padove nastaviš da guraš napred i ostaneš mentalno jak.
BONUS VIDEO
Zabranjeno je kopiranje, reprodukovanje, preuzimanje, prenošenje, objavljivanje i distribuiranje bilo kog dela ili celog teksta, fotografija i videa bez prethodnog izričitog pismenog odobrenja redakcije Sportissimo.rs
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na:
