Само за седам дана, почетком августа, у Србији је регистровано око 900 пожара на отвореном. У најтежим данима било их је више од стотину дневно. Најугроженија подручја, где ватра не престаје да гори већ више од три недеље, јесу Делиблатска пешчара и Столови.
У гашењу, уз ватрогасце, шумаре и добровољце, учествују и припадници Војске Србије, међу њима и посаде хеликоптерских јединица. Једна је ангажована у Делиблатској пешчари, а друга на Столовима код Краљева.
Капетан прве класе Радован Жунић, пилот 890. мешовите хеликоптерске ескадриле 204. ваздухопловне бригаде, ангажован на гашењу пожара у Делиблатској пешчари, каже за РТС да се Војска Србије у акцију укључује на позив Министарства унутрашњих послова и да од тренутка позива до доласка на пожар може да прође сат до сат и по.
“Они позивају Министарство одбране, односно Војску Србије и ми са расположивим капацитетима се укључујемо у пожар”, рекао је Жунић.
На Делиблатској пешчари били су ангажовани хеликоптери Ми-17, који су се придружили летелицама МУП-а и заједно са њима помагали екипама на земљи у локализацији пожара.
Од тренутка позива до доласка на место пожара, у условима у којима је то могуће, потребно је око сат до сат и по.
“За Србију, у моменту позива до момента доласка на пожар у року од сат, сат и по времена већ можемо да будемо на лицу места”, навео је Жунић.
Хеликоптер се спушта и на 50 метара изнад пожара
Потпоручник Немања Милићевић, пилот 119. мешовите хеликоптерске ескадриле 98. ваздухопловне бригаде, који је учествовао у гашењу пожара на Столовима код Краљева, каже за РТС да су због неприступачног и испресецаног терена, као и ветра, услови за гашење били посебно тешки. Објаснио је да је за ефикасно избацивање воде из ведра потребно летети на релативно малој висини.
“Да би бацање воде из ведра генерално било ефикасно, односно да би оставило неки значајан ефекат на локализацију пожара, оно мора да буде на висини до педесет метара, рецимо, изнад пожара”, рекао је Милићевић.
Столови су, како је навео, били посебно захтевни због неприступачног и испресецаног терена, а додатну тешкоћу представљао је ветар.
Дим је, такође, велики проблем за пилоте.
“Дим, некада захвати такорећи цело небо. Дакле, апсолутно смањује видљивост на нулу”, објаснио је Милићевић.
Ипак, пилоти настоје да избегну најгушћи дим и да задрже услове за безбедно управљање летелицом.
Ведро Војске Србије носи до три и по тоне воде
Хеликоптери Ми-17 Војске Србије опремљени су ведрима капацитета пет тона, али је њихова употреба ограничена на 70 одсто капацитета, па у једном захвату могу да понесу око три и по тоне воде.
На Делиблатској пешчари вода је узимана са Дунава, али и из језера код села Делиблато.
Радован Жунић каже да један циклус, од захватања воде до поновног доласка до жаришта, у зависности од удаљености, траје између осам и десет минута.
“Што је даље, време је веће и ефикасност је самим тим мања”, нагласио је Жунић.
За Делиблатску пешчару конфигурација терена била је олакшавајућа околност у односу на Столове, али су снажни и чести ветрови у јужном Банату представљали додатни изазов.
Да ли се вода избацује тачкасто или линијски?
Начин избацивања воде зависи од врсте пожара, терена, ветра и циља који пилоти желе да постигну.
Код ниског растиња и траве вода се користи тако да се направи препрека ширењу ватре, док се код високог дрвећа, када је пожар локализован на мањој површини, вода може избацивати директно на пламен.
Жунић објашњава да и брзина лета утиче на начин на који ће вода бити распоређена.
“У суштини, пражњење ведра траје четири до пет секунди. Ако летимо већом брзином, већи ће бити низ и ако треба да зауставимо пожар, ми ћемо летети линијски. Ако треба да погодимо тачку, смањићемо брзину”, навео је Жунић.
Прецизност зависи од више фактора – умећа пилота, рада посаде, ветра и координације са екипама на земљи.
“Оно што ми се трудимо у обуци да увежбамо те поступке, међутим, није увек лако, поготово изнад пожара”, каже Жунић.
Посебан проблем је што се реална ситуација не може у потпуности симулирати током обуке.
“Не можете увежбавати изнад пожара. Ми у мирнодопским условима, односно када је нормална ситуација, увежбавамо неке мете где нема пожара, нема дима. Када је ситуација таква каква јесте, када смо у стварној акцији, расте адреналин и погодити стварну тачку прилично је тешко”, навео је пилот.
У посади два пилота и летач-механичари
У гашењу пожара у хеликоптеру су, како је објаснио Милићевић, углавном три члана сталне посаде – два пилота и летач-механичар. Поред њих, ту је и летач-механичар задужен за управљање ведром.
Он се налази у теретној кабини, у чијем је централном делу отвор кроз који пролази систем веза за који је причвршћено ведро.
“Они углавном леже поред отвора у правцу лета и помажу нам да што боље ухватимо повољан правац за избацивање воде”, објаснио је Милићевић.
У кабини и до 50 степени
Температуре у кабини током припреме за гашење пожара могу да буду изузетно високе.
Жунић каже да температуре у хеликоптеру неретко досежу скоро 50 степени и да током самог пожара посада нема времена да размишља о температури.
“Тад је концентрација максимална на, на гађење, односно на управљању хеликоптера, на максималној безбедности коју можемо себи да пружимо и на, да кажем, да погодимо прави циљ”, рекао је он.
На Столовима су посаде биле ангажоване око 12 сати дневно. Радиле су две посаде које су се смењивале, а у време ангажовања урачунава се и пуњење горивом по потреби.
На питање како се човек осећа када се после таквог дана врати, Жунић је кратко одговорио: “Лепо спавам”.
Наредног дана, међутим, све почиње изнова.
