Ipak, oni koji se bave ovom delatnošću ističu da je to rudarski rad i da nikada nisu sigurni da li će biti vode na mestu gde buše, te da je za njegovu isplativost potrebno sklopiti oko 50 poslova godišnje. Cene se kreću od 25.000 dinara do više miliona, u zavisnosti od veličine i kapaciteta bunara, kao i od dubine iz koje se izvlači voda.
Bunari se kopaju prvenstveno radi snabdevanja pitkom vodom u ruralnim ili izolovanim područjima gde nije dostupna javna vodovodna mreža, ali i za potrebe poljoprivrednika. Bunari srednje veličine često se koriste na većim parcelama za ratarsku proizvodnju, kao i u voćnjacima, plastenicima i u stočarstvu. Poljoprivrednicima bunari služe za navodnjavanje useva, obezbeđujući im neophodnu količinu vode tokom sušnih perioda.
Bunari se koriste i za snabdevanje domaćinstava, pa i vikendaša, tamo gde nema površinske vode ili kvalitet vode nije odgovarajući. Poslednjih godina na kopanje bunara odlučuju se i vlasnici pasivnih kuća, kao i oni koji ugrađuju toplotne pumpe, pa je nekada za ovu vrstu energetskog rešenja potrebno iskopati dva do tri bunara, kako bi se voda dovela do kuće, ali i vratila u zemlju.
Na području Vojvodine postoji dovoljno podzemnih voda, na nekim lokacijama prvi vodonosni sloj nije na preterano velikoj dubini, tako da je kopanje bunara moguće i bez velikih mašina. I sam geološki sastav zemljišta dozvoljava lakši pristup iskopavanju bunara. Bunari su rasprostranjeni u Vojvodini, a svako veće mesto ima firmu ili majstora koji se bavi bušenjem bunara.
Rudarski posao
U Temerinu su registrovane čak dve firme, oca i sina, sa višegodišnjim iskustvom u ovom poslu.
Oni buše male i srednje bunare za veće poljoprivredne proizvođače, zemljoradničke zadruge i za domaćinstva.
– U ovom poslu postoji veliki rizik, nikada ne znate do kraja da li će vode biti na mestu gde bušite, bez obzira na mape i pretpripremni postupak. U Vojvodini uglavnom ima vode, ali to je rudarski posao. Pritom, bunari traju godinama ako se pravilno održavaju, tako da se ne buše svaki čas i nema posla baš za sve – kaže Emil Šuranji, vlasnik firme „NaturAqua- iz Temerina.
On napominje da je najčešći problem sa kojim se susretao u ovom poslu rad pumpi za vodu, koje nekada, zbog sastava vode, mogu brzo da „zaribaju“. Takav slučaj imali su prilikom rada u Ritopeku.
Njegova firma ima šestoro radnika i da bi poslovali u plusu, treba im bar 30 poslova godišnje, a oko 50 da bi zaradili da pretekne i da imaju da investiraju u opremu. „To je onda rad u punom kapacitetu“, objašnjava Šuranji i dodaje da je prošla poslovna godina bila slabija od ove, koja takođe nije jedna od boljih za ovu delatnost.
– Najveći trošak u našem poslu je gorivo, za šest dana ode 1.500 litara dizela. Tu je i mehanizacija, pa voda za bušenje, oko 30 kubika, kao i radnici. Kad sve sračunamo i odbijemo, ostaje 10 odsto zarade od čitavog posla – priča Šuranji, koji ističe da mu je cilj da čuva vodu kada god i gde god je to moguće, posebno u slučaju ugradnji toplotnih pumpi.
Sličnog mišljenja je i preduzetnik Jožef Ladanji iz Novog Bečeja, koji se zajedno sa sinom bavi bušenjem bunara.
– Ima korisnika toplotnih pumpi koji hoće da uštede, pa vodu ispuštaju u kanalizaciju, ali uvek se trudim da im skrenem pažnju da to tako ne bi smelo da se radi. Ja sam puno poslova na bunarima imao u Elemiru i Zrenjaninu, jer ljudima treba voda. Nekada su to perionice van grada, nekada porodične kuće ili poljoprivredna gazdinstva. To nisu velike dubine na kojima radim, ali bunari imaju trajnost. Ukoliko presuši, uglavnom se buši novi bunar – kaže Ladanji.
Najrazvijenije tržište bunara je u okolini Novog Sada, u Banatu je nešto manje, dok je, kako navode u ovim firmama, centralna Srbija teška za rad zbog stenovitog zemljišta, ali i manje količine dostupnih voda. Ista priča je i sa Fruškom gorom, gde je za bušenje bunara potrebna ozbiljna mehanizacija, a potraga za vodom je neizvesna.
– Radim manje bunare, a često me u Banatu, posebno u Zrenjaninu, zovu da u domaćinstvima izbušim bunar jer je voda u vodovodu lošeg kvaliteta, pa im ova iz bunara bude alternativno rešenje- objašnjava Ladanji.
Roboti za sanaciju
Bušenje i održavanje malih i srednjih bunara je razvijeno i dinamično tržište, a naručioci su domaćinstva i poljoprivreda. Prosečne cene bunara su oko 2.000 evra za domaćinstva, dok veći bunari koštaju od 10.000 do 20.000 evra. Ima, naravno, i jeftinijih bunara, za 25.000 dinara, ali i skupljih, sa većim kapacitetom i koji koštaju od 70.000 evra, pa naviše. Sve zavisi od veličine bunara i dubine iz koje se izvlači voda, kao i njegovog kapaciteta. Na trajnost bunara i njegovu eksploataciju, tačnije vek trajanja, najviše utiče kvalitet vode.
Rešenje za održavanje bunara uskoro će ponuditi i domaća startap firma „Hidrocor“, koja razvija robotizovani sistem „Optimus“ za reparaciju bunara. U pitanju je nov način tretiranja bunara koji obezbeđuje automatsku kontrolu nad njihovom sanacijom, efikasniji i bezbedniji proces regeneracije. Uređaj je primenljiv za bunare svih veličina, kaže Miloš Pavlović.
Ovaj projekat je finansijski podržao Fond za inovacionu delatnost, a robotizovani sistem je u završnoj fazi testiranja i njegovi autori su predali prijavu za zaštitu patenta i intelektualne svojine.
– Samo čišćenje bunara podrazumeva dve faze. Jedna je uklanjanje taloga sa bunarskog dna, a druga je regeneracija, odnosno uklanjanje raznovrsnog depozita iz predfilterske zone, s ciljem da se poveća kapacitet bunara. ’Optimus’ značajno skraćuje ciklus regeneracije bunara, smanjuje potrebu za ljudskom intervencijom i operativne zastoje i time snižava troškove. Ovaj sistem eliminiše potrebu za ručnim korišćenjem hemikalija i teških mašina – tvrdi Pavlović.
Ne zna se koliko imamo malih bunara
Postoji mnogo načina da se izbuši bunar, a sam pristup zavisi od geoloških karakteristika tla i potreba za vodom. Tehnike koje se najčešće koriste su rotaciono, pneumatsko i hidraulično bušenje, odnosno mašinsko bušenje bunara. Koliko će bunar trajati zavisi od načina njegove izrade, kaže profesor Božo Dalmacija, stručnjak za vodosnabdevanje Vojvodine i profesor emeritus Univerziteta u Novom Sadu.
Prema njegovim rečima, svaki bunar mora da se regeneriše, jer na njegov rad utiče rad pumpe, da li je ušao vazduh, kakav je sastav vode i još puno faktora. I dok bušeni bunari koštaju od 100 do 200 evra po dužnom metru, veliki reni bunari koštaju milion evra i više.
– Mi imamo puno malih bunara, ne zna se tačan broj i samim tim puno više crpimo vode, nego što su zvanični podaci. Obični bunari buše se do izdani vode, postavljaju se sito i cevi, a nedostaje im da se odradi izdašnost i da se odabere pumpa koja može da crpi toliko vode, koliko dotiče. Obično je njihova izdašnost oko dve litre u sekundi – objašnjava Dalmacija.
S druge strane, kako precizira, reni bunari se kopaju najčešće kao okno, u blizini reka, tako da to okno nije dublje od 25 metara i na dnu se horizontalno buše drenovi, postavlja sito, i tu je izdašnost vode od 60 do 100 litara u sekundi.
– Mađari su smislili takozvane patuljaste bunare, slično kao reni tehnika, samo je okno tri metra. Kada rade regeneraciju, onda upotrebljavaju kompresor, dok naši rade hemijskim putem. Treća metoda bušenja velikih bunara za vodosnabdevanje je reversna, to koriste u Novom Sadu da bi dobili dobru izdašnost vode – navodi naš sagovornik.
On napominje da se zanatski bunari kopaju u prvom vodonosnom sloju, koji ne podleže zakonskoj regulativi i u tom delu nema upravljanja vodama. To može u budućnosti biti problem, ako se nastave suše ili dođe do velikih klimatskih promena i padavina, upozorava Dalmacija.
Tekst je objavljen u mesečniku “Biznis i finansije”
